U posljednje dvije decenije u trendu je da ljudi sa naših prosotra idu da rade na Kruzerima diljem svijeta,videći to kao super priliku za laganu i brzu zaradu mnogi se pokaju i napuste brod već u prvoj luci.U nastavku današnjeg članka pročitajte ispovjest djevojke iz Novog Sada koja je doživjela pravi horor radeći i živeći na kruzeru.
- Ispovjest Snežane Oreb iz Novog Sada, žene koja je nakon 50. godine života odlučila da se upusti u potpuno novo i izazovno iskustvo rada na kruzeru, ne predstavlja samo ličnu ispovest, već snažnu poruku o istrajnosti, veri u sebe i prevazilaženju predrasuda. Nakon što je u 52. godini ostala bez posla, suočena sa stigmom da je „prestara” za tržište rada, Snežana je odlučila da preuzme sudbinu u svoje ruke i pokaže kako godine ne treba da budu prepreka već podstrek.
U svojoj 59. godini, bez prethodnog iskustva u toj vrsti posla, spakovala je kofere i otisnula se na rečni kruzer koji je plovio rutom od Budimpešte do Amsterdama. Taj potez nije bio samo egzistencijalna odluka, već i lični revolt prema društvu koje često marginalizuje starije žene. Snežana je želela da dokaže sebi, ali i drugima, da radna snaga ne prestaje da bude vredna onog trenutka kada zakorači u petu deceniju života.
- Radni uslovi na kruzeru bili su sve samo ne laki. Posada, mahom sastavljena od Filipinaca i Rumuna, živela je u skučenim prostorima ispod nivoa reke. Njena kabina, koju je delila sa cimerkom, imala je svega nekoliko kvadrata. Spavala je na gornjem krevetu, što je uz stalno ljuljanje broda bilo neprijatno i rizično. Zvuk sirena i gust rečni saobraćaj dodatno su otežavali san.
Radni dan bio je podeljen u dve smene, a očekivanja su bila izuzetno stroga. Svaki zadatak imao je tačno određeno vreme izvršenja – soba za osam minuta, 200 stolnjaka za pola sata. Greške i kašnjenja nisu bila tolerisana. Nadzornici su stalno pritiskali osoblje, galamili i zahtevali sve brži tempo rada. Povrh svega, bilo je strogo zabranjeno komunicirati s putnicima. Između kolega, atmosfera nije bila mnogo bolja – vladala je zatvorenost, konkurencija i česta cinkarenja.
- Uprkos svemu, Snežana je izdržala dva meseca. Njena cimerka je odustala neposredno pre isteka ugovora, ali Snežana je želela da dokaže sebi da može da izdrži. Iako su uslovi bili teški, a sigurnost osoblja često dovedena u pitanje, Snežana je iskoristila svaku pauzu da piše dnevnik, razgovara s porodicom i poseti prelepe evropske gradove u kojima je brod pristajao. Tada je, kako sama kaže, zaista mogla da uživa – u dvorcima, arhitekturi i momentima tišine van brodske buke.
Iskustvo koje je stekla pretočila je u knjigu – ne kao ispovest izmučene žene, već kao svojevrsni testament svim ženama koje osećaju da ih godine sputavaju. Iako trenutno radi posao ispod svog znanja i potencijala, ona u tome ne vidi poniženje, već vrednost rada i snagu opstanka.
- Poručuje da sreća nije nešto što treba da tražimo spolja – ona dolazi iznutra, iz sposobnosti da se suočimo sa izazovima i ostanemo svoji. Iako nije naišla na solidarnost, sama je nikada nije zaboravila pružiti drugima. U tome vidi svoju pobedu i smisao.
Priča Snežane Oreb nadilazi rad na kruzeru – to je priča o borbi protiv društvenih stereotipa, o istrajnosti, ponosu i unutrašnjoj snazi. Pokazuje kako i u najizazovnijim trenucima možemo pronaći svoje mesto, ali i kako život može započeti iznova – čak i kada nas drugi već otpišu.
