Otišao je jednog dana bez pozdrava i objašnjenja. Kada je moj sin nestao, sa sobom je odnio i dio mog života. Imao je samo 35 godina, a pored toga je imao ženu i malo dijete.
Moja kuća, koja je tada bila sve što su imali, postala je njihov privremeni zaklon, jer su živeli kod mene osam godina. Pomoć koju sam pružala bila je nesebična. Trpela sam mnoge stvari koje ne bih podnela ni od svoje sestre, a sve to sam činila iz ljubavi i brige za svog sina. Ali, ni tada nisam znala koliko će me to iscrpiti, ni koliko će me kasnije koštati.
Nakon sahrane, kada su gosti otišli i ostao je samo hladan vazduh i tišina, prišla sam snahi i rekla ono što se moralo reći: „Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion, ne mogu da te izdržavam.“ Glas mi je bio miran, ali čvrst. Više nisam imala snage da podnosim tu neprestanu zavisnost koja nas je gušila.
Nisam vikala, nisam plakala. Samo sam donela odluku koja je morala biti doneta. Ta šutnja je bila teža od svega što sam ikada izgovorila. Gledala me je bez reči, bez suza, bez kajanja. Samo praznina u očima. Verovala sam da će spakovati stvari, uzeti decu i otići. Mislila sam da će otići makar na kratko, dok ne nađe rešenje, ali nije. Kasnije sam pronašla poruku, pokušaj da me pridobije tamo gde sam najslabija – pisala je da sam „sve što joj je ostalo“. Možda je mislila da će me to slomiti. Možda sam nekada želela biti oslonac, ali sada više nisam imala snage da budem hraniteljka bez granica.
Ne razume zašto sam postupila tako. Nije shvatala da više nisam ista žena kao pre. Bila sam ona koja je noću čekala da se moj sin vrati kući. I tada sam čuvala njenu decu dok je ona nestajala na nekoliko sati, ona koja je kupovala, kuvala, brinula — dok su oni samo živeli. To je sve bilo na mojim plećima, a negde usred svega toga, nešto u meni je puklo.
Sahranila sam svoje dete, i tog dana u meni je nešto zauvek umrlo. Taj bol me promenio do srži. Kad je ona plakala predamnom, molila me, govoreći: „A šta će biti s unucima? Šta ćemo mi? Znaš da ne radim“, samo sam je pogledala i rekla: „Ne dugujem ti ništa. Sve što sam radila, radila sam zbog svog sina. Samo zbog njega. A njega više nema. Zato idi. Da imaš imalo dostojanstva, sama bi otišla. Ne bih morala ja da te teram.
- Nisam to izgovorila da bih je povredila, već da kažem istinu. Nisam više mogla da nosim krivicu koja nije bila moja. Ipak, ona nije otišla. Ostala je, hladna i bez imalo stida, kao senka prošlosti koju niko više ne želi da pamti. Kuća koja je nekada bila ispunjena životom sada je postala prazan prostor, tišina koja nas je stisnula i gubici koji su ostali nepopravljeni.
Sve je završilo sudskim postupkom. Nije mi bio cilj da je uništim, ali posle svega, morala sam stati na svoju stranu. Prijavila sam je zbog nestalih novaca, uzimanja iz mojih stvari, i policija je pokrenula istragu. Sudski postupak je doneo presudu i ona je bila osuđena. Iako ovo nije bila radost, niti olakšanje, bila je to poslednja odluka žene koja je, nakon svega, bila prinuđena da zaštiti ono što je preostalo od njene porodice.
A ja? Umorna sam. Umorna od tuge, od života, od ljudi, od tereta koji su mi stavljali na leđa. Više nisam ona žena koja je mogla sve podnijeti bez pitanja. Ostala je samo hrđa umora i odlučnost da ne ponovim iste greške. Kuća u kojoj su svi nekada živeli sada je puna samo sećanja koja bole. I tišina, tišina koja podseća na sve što smo izgubili.
Dok pokušavam da sastavim komade svog života, znam da je pravda koju je doneo sud bila hladna uteha — ali jedina koja mi je ostala.
