Danas ćemo sa vama podjeliti pruču koja govori na temu oholosti i tihe pravde koja dođe kada joj se čovjek najmanje nada. Priča je o jednoj slavi i braći, a o čemu se tačno radi pročitajte u nastavku.
Bila je to velika krsna slava kod Zlatka, proslava Svetog Nikole, a njegova kuća bila je ispunjena veseljima, bogatstvom hrane i pića. Pola sela se okupilo, a stolovi su se savijali pod težinom prasetine, jagnjetine, torti i pića. Zlatko je voleo da se pokaže, imao je veliku kuću, traktore, zemlju i reputaciju „gazde“. Kumovi su sedili na čelnoj poziciji, pevalo se, nazdravljalo i svi su se divili tom životu. Zlatko je bio u centru pažnje, ali duboko u sebi imao je nesuglasice sa bratom Goranom koji je pre dvadeset godina otišao u Njemačku. Retko su se čuli, a Zlatko je znao samo da je Goran imao neku firmu i da se “snašao”. No, mučio ga je osećaj da mu brat nikada nije slao novac niti dolazio. U selu bi često govorio da ga je zaboravio, da je škrtica.
Te večeri, dok je veselje bilo u punom jeku, na vrata je tiho pokucao neko spolja. Zlatko, malo pripit, otvorio je vrata i na pragu je stajao Goran, ali ne onakav kakvog je zamišljao. Stajao je u starom, pocepanom kaputu i bušnim cipelama iz kojih su virili promrzli prsti. U ruci je nosio plastičnu kesu s komadom jeftinog hleba. Izgledao je kao čovek koga je život slomio.
Goran je tiho pozdravio i zamolio da samo prespava i dobije koru hleba. U tom trenutku, Zlatko nije osećao žaljenje, već stid. Okrenuo se prema gostima, prema kumovima i “elitama” sela, i osjetio sramotu što mu brat izgleda tako pred svima. Njegove reči bile su grube, hladne i bez milosrđa. Oterao je rođenog brata na sneg, govoreći mu da ide u štalu ako mu je hladno.
Vrata su se zalupila, a Goran je ostao sam u mraku. Suza mu se zaledila na obrazu. Preko puta, u maloj, trošnoj kući, gorjelo je slabo svetlo. Tu je živeo deda Vlada, najsiromašniji čovek u selu. Goran je pokucao, a Vlada je otvorio vrata i uveo ga unutra bez pitanja. Nije imao pečenja, ni bogatu trpezu, ali je pred njega stavio pasulj i proju. Za njega je gost bio svetinja.
Te noći, Goran je prvi put nakon mnogo vremena osjetio toplinu. Ne onu od peći, već onu ljudsku. Deda Vlada mu je dao krevet, a sam legao na pod. Nije pitao ko je, odakle je i šta ima, znao je samo da pred njim stoji promrzao čovek.
Ujutro, Zlatko, mamuran, izašao je na terasu. Ono što je video učinilo mu se kao san. Ispred Vladine trošne kuće stajala je crna limuzina, najnoviji Mercedes s minhenskim tablicama. Iz auta je izašao vozač u uniformi i izvadio skup kaput i cipele. Pozvao je Gorana s poštovanjem koje nije mogao odglumiti.
Pred Zlatkovim očima, Goran je skinuo stare krpe i obuo elegantnu odjeću. Uspravio se i odjednom više nije ličio na prosjaka, već na moćnog čoveka. Zlatko je tada shvatio koliki je ponor između imetka i dostojanstva.
Pokušao je da se opravda, da se nasmeši i pozove brata nazad u kuću, ali Goranov pogled bio je hladan. Rekao je da je došao tako obučen da vidi ima li brata ili samo interes. Da je došao u Mercedesu, sigurno bi sedeo u čelu stola. Ovako je bio otjeran na snijeg.
Pred svima je Goran okrenuo leđa Zlatku i zahvalio dedi Vladi. Izvadio je debelu kovertu i dao starcu, rekavši da u njoj ima dovoljno za novu kuću i mirnu starost. Rekao mu je da je položio ispit čovječnosti, koji je njegov rođeni brat pao.
Goran je otišao, a Zlatko je ostao u pidžami, na snijegu, okružen prazninom. Kuća mu je bila puna hrane i gostiju, ali srce je bilo prazno.
Prema pisanju domaćih portala, upravo slave i sahrane najčešće razotkriju pravo lice ljudi jer tada maske padaju. Sociolozi ističu da materijalno bogatstvo često zamagli osnovne ljudske vrednosti, dok se istinska plemenitost često nalazi tamo gdje je najmanje očekujemo. Čovek se ne mjeri onim što ima na stolu, već onim koga pusti preko praga. Zlatko je imao sve – osim brata. A to je gubitak koji se ne može nadoknaditi ni traktorima, ni punim trpezama, ni cijelim selom za stolom.
