Zorici su birali sliku za spomenik, a majčine reči je slomile: A onda joj je odlazak u manastir Tumane preokrenuo život zahvaljujući 4 reči monaha

Priča Zorice Karanović, doktorke socijalne psihologije, nije tek obična ispovest o zdravstvenim izazovima – to je svedočanstvo o ljudskoj upornosti, veri, traganju za istinom i spoju dva sveta koji se često predstavljaju kao oprečni – nauke i duhovnosti. Njeno višegodišnje putovanje kroz nepoznato, kroz patnju i nadu, završava se ne samo fizičkim oporavkom, već i unutrašnjom transformacijom.

Sve je počelo iznenada i neobjašnjivo. Pre osam godina, Zorica je osetila prve ozbiljne promene koje su joj uzdrmale svakodnevicu. Njeno telo je slalo jasne signale: ekstreman umor, drastičan gubitak telesne težine, stalna mučnina i izostanak apetita. Iako su simptomi bili očigledni, njihovo značenje ostajalo je tajna. Obišla je čak pet različitih lekara specijalista. Svaki je imao svoju teoriju, ali nijedna dijagnoza nije bila potvrđena.

U tom haosu neznanja, Zorica je živela ono što je sama kasnije nazvala „medicinska magla“ – stanje u kojem je sve jasno, osim odgovora. Simptomi su bili prisutni i konkretni, ali objašnjenje – nedostižno. Osećala se kao zatvorenica u sopstvenom telu koje ju je izdavalo, a istovremeno bila svesna da niko, pa ni stručnjaci, ne zna šta joj je zapravo.

U tom teškom periodu, čak ni njena porodica više nije gajila velike nade. Dolazili su trenuci kada su razmišljali o najgorem. Zorica je to znala. Ali njena majka – snažna figura vere – nikada nije sumnjala. Govorila je: „Zorica će živeti. Ja to osećam.“ Te reči, pune uverenja, postale su stub oko kojeg se gradila Zoričina nada.

Kako je situacija postajala sve teža, Zorica je donela jednu važnu odluku. Zamolila je majku da je odvede na Zlatibor – planinu koja joj je uvek predstavljala utočište i simbol zdravlja. Tamo, u iznajmljenom apartmanu, obavijena ćebetom, borila se sa hladnoćom i iscrpljenošću koje su paralisale njeno telo. I upravo tu, kada je izgledalo da su joj dani odbrojani, desio se neočekivani susret.

Upoznala je Aleksandra Pavlovića, penzionisanog potpukovnika koji se vraćao iz manastira Dubrava. Kada ju je ugledao u tom stanju, upitao je direktno: „Od čega bolujete?“ Nije imala odgovor. Tada joj je izgovorio rečenicu koja je postala prekretnica: „Spakujte se, sutra u deset dolazim po vas. Vodim vas na jedno mesto.“

Iako gotovo bez snage, odlučila je da krene. Putovanje kroz kanjon reke Uvac vodilo je ka mestu za koje nije ni znala da postoji, ali koje će se duboko urezati u njen život. Stigli su do manastira Dubrava, gde su je dočekali iguman Danilo i mati Teodora. Tamo se ispovedila i nad njom je pročitana molitva za zdravlje. Kada se narednog jutra probudila, osećala se drugačije. Ne samo fizički, već i mentalno – kao da je nevidljiv teret s nje skinut.

Uprkos svom psihološkom obrazovanju, koje je činilo da sumnja u moć autosugestije, u tom trenutku poverovala je da postoji nešto veće od ljudske logike. Vera i nauka, za nju, nisu bili sukobljeni svetovi – već dve sile koje zajedno deluju.

Po povratku u Beograd, sudbina je ponovo umešala svoje prste. Jedna obična konverzacija, sasvim slučajna, postala je ključ otkrića. Njena majka je, razgovarajući sa farmaceutkinjom, opisala simptome kroz koje je Zorica prolazila. Ova žena je odmah posumnjala na prisustvo helikobakterije – bakterije koja, kada ostane neotkrivena, može uzrokovati ozbiljne zdravstvene komplikacije. Test je bio pozitivan. Štaviše, rezultati su bili toliko loši da je pravi medicinski fenomen kako je Zorica uopšte bila živa.

Sledila je terapija antibioticima. I ono što lekari godinama nisu uspevali da reše, počelo je da se popravlja. Zorica je, prvi put posle dugo vremena, počela da se opet oseća živo.

Ali za nju, fizičko izlečenje nije bilo dovoljno. Želela je da povrati i ono što je bolest iz nje uzela: vitalnost, vedrinu, ženstvenost. Počela je da vodi računa o izgledu, posećivala kozmetičare i učila da ponovo voli sebe. Na jednom od tih mesta, čula je za manastir Tumane i igumana Dimitrija, čoveka za koga su ljudi govorili da ima poseban dar da pomogne onima u nevolji.

Uveče, dok je večerala sa majkom, na televiziji se pojavio upravo otac Dimitrije. I to nije bio slučajan trenutak. Emisija se ponovila i sledećeg jutra. Zorica je to shvatila kao znak. Odlučila je: „Idemo u Tumane.“

Kada je stigla u manastir, ugledala je igumana kako prodaje sveće. Prišla mu je i zamolila za pomoć. Njegove reči bile su jednostavne, ali moćne: „Molitva je tvoja pomoć.“ Pomolio se nad moštima Svetog Jakova Tumanskog, a od tog dana, Zorica kaže da su se vrata života ponovo otvorila.

Postepeno, sve se menjalo:

• Pojavljivale su se nove prilike.

• Vraćali su joj se entuzijazam i snaga.

• Počela je da piše, radi, putuje, ponovo uživa u svakodnevnici.

Uprkos svemu što je prošla, Zorica nikada nije izgubila kritičku svest. Kao naučnica, znala je da jedno iskustvo nije dokaz, ali kao žena koja je preživela ono što mnogi nisu – znala je da se nešto zaista dogodilo.

Danas veruje u ravnotežu između duhovnog i racionalnog. Ne odbacuje lekare, niti ih idealizuje. Isto važi i za veru. Njeno iskustvo je spoj ta dva sveta, koje vidi ne kao rivale, već kao saveznike.

U njenim rečima jasno se čuje poruka:

„Ne verujem ni samo u veru, ni samo u nauku. Verujem u njihovu povezanost. Vera i medicina nisu neprijatelji, već saveznici.“

Zorica danas živi život punim plućima. Nije zaboravila sve kroz šta je prošla, već to koristi da motiviše druge. Njena priča nije poziv na slepu veru, niti na bezuslovno poverenje u medicinu. To je poziv na ravnotežu, na unutrašnji mir, na traganju za celovitim pristupom zdravlju.

Ključne pouke koje nosi njeno iskustvo su:

1. Upornost i traženje odgovora, čak i kada svi drugi odustanu.

2. Otvorenost prema alternativnim putevima, ali bez gubitka razuma.

3. Vera, ne kao religijska dogma, već kao snaga koja pokreće iznutra.

4. Zahvalnost, čak i za nevolje, jer iz njih često proistekne rast.