U vremenu kada javne ličnosti uglavnom izbegavaju teške i osetljive teme, retki su oni koji odluče da progovore o pitanjima koja nadilaze svakodnevne brige i bave se suštinskim razmišljanjima o životu i smrti. Jedna od takvih osoba nedavno je bila Dajana Paunović, televizijska voditeljka i bivša pevačica, koja je svojim neobičnim ali iskrenim izjavama u emisiji “Ako progovorim” zaintrigirala gledaoce širom regiona.
Tokom razgovora sa Gocom Tržan, Dajana je iznela nešto što se retko čuje od osobe u njenim godinama – da ozbiljno razmišlja o sopstvenoj sahrani. Iako ima tek 36 godina, u punoj je snazi, aktivna je profesionalno, i uživa u životu, njene reči nisu odavale tugu ni depresiju, već su naprotiv nosile poruku odgovornosti, zrelosti i promišljanja.
Kako je sama objasnila, ne vidi ništa neprimereno u tome da se bavimo pitanjima koja nas sve pre ili kasnije dotiču. Istakla je da se u poslednje vreme često uhvati kako razmišlja o stvarima koje su joj ranije bile potpuno strane, kao što su:
-
Cene grobnih mesta
-
Lokacije i uslovi sahranjivanja
-
Raspitivanje kod drugih o njihovim iskustvima
-
Poređenje mogućnosti i prostora
“Ne smatram da je to morbidno. Naprotiv, mislim da je to jedan od pokazatelja da sazrevam, da preuzimam odgovornost i da razmišljam unapred”, rekla je Dajana sa potpunom otvorenošću.
Ona je podelila i da je o toj temi već razgovarala sa svojom porodicom, što mnogi ljudi izbegavaju čak i u dubokoj starosti. Otkrila je da bi volela da njen večni dom bude u Topčideru, delu Beograda koji je za nju više od obične lokacije – to je mesto koje je povezano sa njenim detinjstvom, sećanjima, prirodom i tišinom koju ceni. Međutim, priznala je da je u procesu istraživanja doživela određenu nelagodnost. Kada je saznala koliko je taj deo grada postao „zatrpan“ čak i u tom najtišem smislu, osetila je anksioznost.
“Ne želim da budem u gužvi ni posle smrti,” rekla je sa blagim osmehom, ali i dozom stvarne zabrinutosti. U toj rečenici ogleda se jedna neobična, ali duboka filozofija – želja za individualnošću i mirom čak i nakon života.
Možda najneočekivaniji deo njene ispovesti bio je onaj koji se tiče njenog odnosa sa sinom, kog je dobila u braku sa poznatim voditeljem i producentom Žikom Jakšićem. Dajana je ispričala da je čak i sa njim razgovarala o temama koje većina roditelja izbegava da pominje pred decom. Jednom prilikom mu je rekla da bi volela da žive u kući koja ima veliko dvorište, jer joj je veoma važno da ima svoj kutak – mesto koje može biti njen dom za života, ali i posle toga.
“To mi daje osećaj sigurnosti, mira, kontrole nad sopstvenom sudbinom”, rekla je i dodala da ne planira da se to desi sutra, ali da želi da na vreme uredi sve što može, kako bi svojim voljenima poštedela haosa u teškim trenucima.
U tom kontekstu, otišla je i korak dalje – kontaktirala je svog bivšeg supruga, kako bi ga pitala koliko je platio svoje grobno mesto. Njihov razgovor, kako ga je opisala, bio je mešavina ozbiljnosti i tipičnog Žikinog humora. Kada mu je postavila pitanje, Žika je, pomalo šokiran, reagovao u svom stilu:
– “Jesi li ti normalna, šta ti je?” – pitao je u čudu, a zatim, pokušavajući da ublaži situaciju, dodao: – “Ja sam mislio da ćeš ti u Aleju velikana!”
Ta rečenica izazvala je smeh i kod nje i kod publike, ali je ujedno pokazala koliko ovakve teme i dalje izazivaju nelagodu i nerazumevanje, čak i među bliskim osobama. Ipak, Dajana nije odustajala – ostala je čvrsta u stavu da planiranje tih stvari nije poziv na smrt, već izraz brige, ljubavi i životne odgovornosti.
Njene reči o nepredvidivosti života deluju kao snažan podsetnik svima nama. “Nikada ne znaš šta donosi sledeći dan,” rekla je, naglašavajući da je njen cilj da olakša budućnost svojim bližnjima, da im ne ostavi teret u trenucima tuge i emotivne nestabilnosti. Umesto toga, želi da sve bude jasno, organizovano i u skladu sa njenim željama – jer to, po njenim rečima, nije samo lična potreba, već i čin ljubavi.
Ova ispovest, iako mnogima možda na prvi pogled deluje mračno, zapravo donosi poruku zrelosti i svesnosti. Dajana ne beži od činjenice da je život prolazan, i upravo zato želi da iskoristi vreme koje ima – ne samo da živi punim plućima, već i da ostavi sve rešeno iza sebe. U društvu koje često beži od tema smrti, koje se trudi da ne razmišlja o krajnjim ishodima, njena otvorenost deluje kao neophodno osveženje.
Možemo izvući i širu poruku iz njene priče, koja se tiče svih nas, bez obzira na godine, profesiju, ili porodični status. Evo nekoliko važnih poruka koje proizilaze iz Dajanine ispovesti:
-
Smrt nije tabu – o njoj treba govoriti kao i o bilo kojoj drugoj životnoj realnosti.
-
Planiranje je znak ljubavi – briga o budućnosti porodice ne završava se životnim osiguranjem, već i načinom na koji ostavljamo trag iza sebe.
-
Miran život uključuje i miran kraj – kada znamo da smo ostavili sve sređeno, lakše je ići kroz dane sa mirom.
-
Razgovor sa decom ne mora biti izbegavanje istine – čak i teške teme mogu biti deo iskrenog i zdravog odnosa sa najmlađima.
-
Ne postoji „pravo vreme“ da se misli o ovome – zrelost ne zavisi od broja godina, već od dubine razumevanja života.
Kroz sve ovo, Dajana Paunović je pokazala da ne moraš imati sedamdeset godina da bi razmišljao zrelo. Nekada nas život jednostavno natera da zastanemo, razmislimo i zapitamo se – da li ostavljamo sve onako kako bismo želeli?
Za nekoga ko je godinama pred kamerama, poznata po osmehu i energiji, ova ispovest pokazuje drugu stranu – onu tišu, intimniju, ali ne manje snažnu. I ako je njen cilj bio da probudi svest kod ljudi, da nas natera da se suočimo sa sobom, svojim odnosima i planovima, onda je u tome i te kako uspela.
Jer dok ćutimo o smrti, propuštamo da živimo punu istinu života. A možda je upravo ta istina – ono što nas oslobađa.
