Vaspitanje dece u bivšoj Jugoslaviji karakterisalo je strogo poštovanje autoriteta, jasno definisane granice i jasna pravila ponašanja. Ovaj pristup je bio duboko ukorenjen u društvenim normama tog vremena, a mnogi se danas sećaju tih dana sa setom, smatrajući ih vremenima reda i međusobnog uvažavanja.
- U porodici, roditelji su imali neprikosnoveni autoritet. Deca su bila učeći da bez pogovora slušaju starije, a rečenice poput „nemoj tim tonom“ jasno su stavljale do znanja da diskusija nije dozvoljena. Odbijanje hrane nije bilo prihvatljivo, jer se verovalo da razmaženost u ishrani vodi ka neposlušnosti. Deca su imala brojne obaveze – kućne poslove, brigu o mlađoj braći i sestrama, odlazak u prodavnicu. Igrališta i dvorišta bili su prepuni dece koja su se igrala napolju do večeri, ali su znala da se moraju vratiti kući čim se upale ulična svetla.
Vaspitne metode uključivale su i telesno kažnjavanje. Batina, šamar ili zavrtanje uva bili su smatrani normalnim delom vaspitanja. Nije bilo žalbi, pozivanja institucija niti ogorčenih komšija – društvo je u većini podržavalo ovakav pristup.
- Poštovanje starijih bilo je neupitno. Deca su automatski ustajala u autobusu, govorila “vi”, pomagale starijima da prenesu torbe i nisu smela da se mešaju u razgovore odraslih. Baka i deda imali su snažan autoritet u porodici, a njihova reč se cenila jednako kao roditeljaska. U školi se ustajalo kad nastavnik uđe u učionicu, a učitelji i profesori imali su moralni autoritet gotovo jednak roditeljima. Roditelji i nastavnici činili su ujedinjen front – ako dete napravi problem, kazna je sledila i u školi i kod kuće.
Savremeni roditeljski pristupi i permisivno društvo često su u kontrastu s tim vremenom. Danas nastavnik mora da se brani pred roditeljem, a dete često veruje da je uvek u pravu. Nekadašnji sistem vrednosti zasnivao se na jasnoći, pravičnosti i međusobnom poštovanju, a mnogi se sa setom sećaju dana kada je bilo normalno reći “dobar dan”, ustati u autobusu i osećati stid kada pogrešiš – ne iz straha, već iz lične odgovornosti.
- Detinjstvo u Jugoslaviji bilo je manje udobno, ali je nudilo više stvarnosti. Nije bilo pametnih telefona ni TikToka – umesto toga, deca su se igrala napolju, učila korisnost i bila deo svakodnevnog porodičnog života. Psihologija nije bila prisutna u svakom postupku – deca su slušala rečenice poput „kad odrasteš, razumećeš“.
Sećanja ljudi svedoče o toj strogoći. Jedan čovek iz Kragujevca opisuje kako ga je očev pogled naterao da pojede pasulj koji nije voleo. Žena iz Leskovca priseća se čuvanja krava sa deset godina, dok muškarac iz Novog Sada pamti kako je morao da zaradi sladoled. Deca nisu smela da govore dok odrasli pričaju, a škola se nije propuštala zbog sitnih tegoba.
Iako se takvo vaspitanje danas često posmatra kao prestrogo ili prevaziđeno, mnogi se sa setom prisećaju tog vremena kao doba reda, jasnoće i međusobnog uvažavanja koje se čini se sve više gubi u savremenom društvu.
