Sređivala sam kuću i slučajno našla dnevnik svog muža za kog sam mislila da je najbolji na svetu: Kad sam ga pročitala, iste noći sam pobegla i promenila ime

Ana je živela život koji bi mnogi smatrali savršenim – skladno detinjstvo, uspešna akademska karijera i perspektivna budućnost. Njena svakodnevica bila je ispunjena rutinskim zadovoljstvima, planovima i spokojem. Ipak, iza tog privida skladnog života krila se nevidljiva pukotina koju je tek sudbinski trenutak otkrio. Kada je upoznala Alekseja, činilo joj se da je pronašla srodnu dušu – osobu sa kojom želi da deli sve. Njihova veza je rasla na temeljima međusobnog poverenja, podrške i vizije zajedničkog života. Ana je verovala da je konačno pronašla nekog s kim može da ostari. Međutim, jedan bezazleni trenutak radoznalosti preokrenuo je njen svet naglavačke.

Dok je jednog dana čistila njegovu radnu sobu, naišla je na dnevnik – jednostavnu, kožnu svesku uvučenu među knjige. Otvorila ju je misleći da je reč o beleškama vezanim za posao ili lične misli. Umesto toga, našla je jezive zapise, hladno i metodično ispisane rukom koja više nije bila Aleksejeva – barem ne onog koga je ona znala. U tim redovima nalazili su se detalji o preuzimanju identiteta, kako je postao “Aleksej Neverov” i kako je pravi Aleksej “završio u jezeru”.

Šok je bio toliko snažan da joj je na trenutak nestalo daha. Dnevnik nije samo razotkrivao laž – on je svedočio o potencijalnom zločinu, o izbrisanom životu i preuzetom identitetu. Ono što je dodatno pojačalo njen užas bio je način na koji je “Aleksej” pisao o njoj – sa prezirom, kao o marioneti koju je planirao da “ugradi” u svoju “kompoziciju u jezeru”, obavijenu mirisom ruža i njenim omiljenim parfemom. U tom trenutku, Ana je shvatila – njen život je ugrožen.

Uspaničena, spakovala je najosnovnije stvari i napustila stan. U potrazi za spasom, kontaktirala je Igora, starog poznanika koji je bio sve samo ne pouzdan. Ipak, njegov svet s one strane zakona joj je sada bio jedina šansa. Uz njegovu pomoć, dobila je nov identitet – postala je Eva Sokolova. Promenila je ime, izgled, čak i držanje tela. Iza nje je ostao život koji je poznavala – svi snovi, planovi i emocije.

Preselila se u nepoznati grad na obali, daleko od mesta na kojima bi je iko mogao prepoznati. U tom malom mestu radila je kao konobarica, skrivena iza svakodnevnih rutina i strogog rasporeda. Svaki njen pokret bio je promišljen. Promenila je način hoda, izbegavala je poglede, nikada nije odgovarala na lična pitanja.

U novom životu, Eva je uspostavila niz pravila:

1. Nikada se ne vraćaj unazad.

2. Ne veruj nepoznatima.

3. Uvek gledaj iza sebe.

4. Ne pokazuj emocije.

5. Ne pričaj o prošlosti.

Uprkos novom identitetu, unutrašnji nemir nije jenjavao. Noći su bile najteže – budila bi se oznojena, sanjajući jezero i ruže koje plutaju površinom vode. Strah da će ga opet sresti nije jenjavao, već je svakodnevno rasao.

Nakon nekoliko meseci prividnog mira, Eva je u poštanskom sandučetu našla misteriozni koverat. U njemu je bila sušena ruža i poruka ispisana prepoznatljivim rukopisom: „Naći ću te svuda.“ Ruke su joj se tresle dok je čitala. Značila je to samo jedno – on je još uvek tu, u njenoj blizini. Taj jezivi podsmeh sudbine ju je gurnuo u novu potragu za utočištem. Bez razmišljanja, preselila se ponovo.

Ovog puta, stigla je u malo primorsko mesto – Primorsk. Tamo, u senci starih zgrada i mirisa mora, zaposlila se u lokalu simboličnog imena “Breeze”. Iako je grad bio tih i ljudi povučeni, paranoja nije prestajala. Svaki pogled nepoznatog muškarca delovao je kao pretnja. Svaki zvuk iza leđa kao šapat prošlosti.

Dani su prolazili u monotoniji i prikrivenoj jezi. Eva je postajala majstor skrivanja. Ipak, sve se promenilo kada je u lokalnim novinama pročitala naslov koji joj je sledio krv u žilama – telo muškarca pronađeno u zalivu. Bio je umotan u ruže, sa porukom pored tela: „Ne bih mogao da živim bez tebe, ljubavi moja.“

Bez sumnje, znala je o kome se radi. Nazvala je Igora, koji joj je potvrdio ono što je već slutnja pretvorila u istinu – bio je to Dmitrij Nekrasov, čovek koji je ukrao Aleksejev identitet. Otisci prstiju su potvrdili identitet – reč je o beguncu iz duševne bolnice.

Zanimljivo je kako smrt ponekad ne donosi olakšanje. Eva nije osetila rasterećenje – već prazninu. Iako je pretnja nestala, strah nije. Otišla je na mesto gde je telo pronađeno i bacila jednu crvenu ružu u more. Posmatrala je talase kako je odnose, ali anksioznost nije nestajala. I dalje je imala osećaj da je neko prati. Srce bi joj poskočilo pri svakom zvuku zvona, škljocanju upaljača, ili koraku iza nje.