RODILA JE U 52. GODINI Kćerka čuvene Salvete iz Kursadžija proživljava majčinu sudbinu: Žao mi je zbog nje

Priča Ljiljane Jakšić, mnogima poznate po energiji i prepoznatljivoj glumačkoj harizmi, danas je mnogo više od umetničke biografije. To je životni put žene koja je istrajala, čekala, patila i, najzad, pobedila, ostvarivši ono što je dugo bilo samo tiha nada u njenom srcu – majčinstvo.

Ova glumica je ostvarila ono što je za mnoge bilo nezamislivo – da postane majka u 52. godini. Njena ćerka, Darija, došla je kao kruna borbe koja je trajala godinama, ali i kao početak potpuno novog poglavlja. Taj čin nije bio ni brz ni jednostavan, već rezultat duboke unutrašnje odluke i nepokolebljive vere u život.

Ljiljanin život nije bio obojen samo reflektorima i aplauzima. Iza osmeha i sigurnosti na sceni, krila se žena sa ranama iz prošlosti. Još kao dete, bila je suočena s bolnim razvodom roditelja, što je ostavilo neizbrisiv trag u njenoj psihi. Odrastanje u takvom ambijentu ostavilo je uticaj, učinivši je ranjivom, ali i upornom.

U tom emocionalno nestabilnom svetu, majka joj je bila jedini oslonac. Ljiljana je često isticala da je upravo kroz majčinu ljubav naučila šta znači bezuslovna podrška, i kako nežnost može biti sidro čak i u najmračnijim periodima detinjstva. Te lekcije su joj ostale urezane duboko u duši i kasnije postale osnova njenog sopstvenog pristupa roditeljstvu.

Iako je njena karijera bila uspešna i prepoznata, unutrašnji osećaj praznine nikada je nije napuštao. Želja za detetom bila je snažna i dugotrajna. Dok su godine prolazile, sve više je osećala da vreme nije na njenoj strani. Ipak, nije želela da odustane.

U svojoj 48. godini, donela je jednu od najvažnijih odluka – da pokuša veštačku oplodnju. Znala je da takav proces nije ni fizički ni emocionalno jednostavan, ali je bila spremna da se uhvati u koštac s tim izazovom. Ulazak u svet hormonskih terapija, iščekivanja i neizvesnosti bio je težak, ali se nije pokolebala.

Ono što mnogi zaboravljaju kada govore o ovakvim poduhvatima jeste koliko snage je potrebno da se svaki neuspeh preživi, da se svaki korak ka cilju nastavi sa istom verom. Ljiljana je to činila – svaki novi dan bio je nova borba, ali i nova nada.

Kada je konačno saznala da je trudna, sve sumnje i strahovi nestali su. Taj trenutak je, kako je kasnije izjavila, bio kao buđenje iz duge zime – sve je dobilo boje, smisao i novu dimenziju. Znala je da put neće biti lak. Bila je svesna da će njena ćerka odrastati bez oca, ali to za nju nije bila prepreka. Umesto toga, odlučila je da Dariji pruži dvostruku količinu ljubavi, podrške i topline.

U svetu javnih ličnosti, gde se svaki korak često posmatra kroz sočivo medija, Ljiljana je napravila jasan izbor – zaštita privatnosti svoje ćerke joj je bila prioritet. Iako je sama deo sveta zabave, nije želela da Darija bude izložena istim pritiscima. Njena ideja roditeljstva bila je zasnovana na stabilnosti, miru i prisustvu, a ne na popularnosti i eksponiranosti.

Svaki dan sa ćerkom bio je novo poglavlje, nova lekcija i nova odgovornost. Ljiljana je izgradila svoj život oko tog odnosa, trudeći se da u svemu pronađe balans. Nije bilo lako balansirati između profesionalnih obaveza i roditeljskih dužnosti, ali ona nikada nije žalila. Svaku žrtvu je smatrala prirodnim delom ljubavi.

U jednoj televizijskoj emisiji, prvi put je otvoreno govorila o unutrašnjim borbama koje je vodila. Nije krila emocije, niti slabosti. Priznala je da je ponekad brinulo to što njena ćerka možda neće imati sve što deca s očevima imaju. Međutim, naglasila je da ljubav ne zna za forme – iskrena, dosledna i otvorena ljubav može popuniti sve praznine.

Kao majka, Ljiljana nije želela da bude idealizovana. Njena želja bila je da bude prisutna, stvarna i dosledna. Ne savršena, već svoja. Vaspitavati dete znači i biti ranjiv, pokazivati emocije i učiti na greškama – to je princip koji je ona sledila. Kroz sve uspone i padove, bila je tu – kao vodič, kao oslonac i kao primer.

U njenom životu, nakon rođenja Darije, sve se promenilo:

• Svaka odluka je donošena s mišlju o dobrobiti deteta.

• Svaki novi radni angažman bio je procenjivan prema tome kako će uticati na porodični život.

• Svaki slobodan trenutak bio je posvećen zajedničkim aktivnostima.

Ona se nije trudila da od svoje ćerke sakrije svet, već da joj objasni sve kroz prizmu ljubavi i razumevanja. Želela je da Darija zna odakle dolazi, kakav je bio njen put i koliko je bila željena.

Priča Ljiljane Jakšić nadilazi okvire jedne lične borbe. Ona osvetljava mnoge aspekte koji su i dalje tabu teme – kasno majčinstvo, veštačka oplodnja, roditeljstvo bez partnera. Njena otvorenost inspiriše druge žene koje se suočavaju s istim dilemama, jer pokazuje da nije kraj ako se snovi ne ostvare u očekivanom trenutku. Nekada snovi stignu kasnije – ali tada stignu potpuniji, dublji i vredniji.

Na ličnom planu, Ljiljana nije prestala da sanja ni posle ostvarenja najveće želje. Svakodnevno ulaže u odnos s ćerkom, ali i u sebe – jer zna da dete raste u skladu sa energijom i zdravljem roditelja. Vaspitanje ne čini samo ljubav, već i lični razvoj roditelja, a to je postalo njen moto.

Ona je svesna da je život nepredvidiv. Ipak, ono što danas zna s potpunom sigurnošću jeste sledeće:

1. Nikada nije kasno da se ostvariš kao roditelj.

2. Ljubav ne zavisi od godina, već od spremnosti da budeš tu – bezuslovno.

3. Upornost, čak i kad deluje uzaludna, često rađa najvrednije plodove.

4. Iskrenost prema sebi i prema detetu je ključna u svakom odnosu.

5. Majčinstvo je svakodnevna borba i blagoslov – u isto vreme.

Na kraju, ono što ostaje kao trajna poruka iz ove priče jeste da je ljubav ono što oblikuje svet deteta, ne spoljašnje okolnosti. Ljiljana Jakšić danas živi život koji je čekala decenijama, i dokaz je da vera, čak i kad je na staklenim nogama, može pomeriti granice.

Darija ne zna sve detalje svoje majčine borbe, ali svakim danom oseća njenu posvećenost. A to je, na kraju, i najvažnije – da dete odrasta u sigurnosti da je voljeno.