Malo je onih koji razmišljaju da je sudbina jako povezana sa našim karakterom i načinom na osnovu kojeg reagujemo na životne izazove. Život postaje posebno težak za one koji se ne znaju opustiti i osloboditi tereta svojih briga.
Često se misli da naš život oblikuju okolnosti, sreća ili postupci drugih, ali istina je da su naše unutrašnje osobine poput tihih svetionika koji nam pokazuju pravac – ka lakšim ili težim putevima. Naš karakter igra ključnu ulogu u tome kako ćemo se nositi sa životnim izazovima.
Svako od nas, u trenucima teškoća i stresa, ima sposobnost da nasluti šta ga čeka. Upravo tada, kada je pritisak najveći, postaje jasno kakav je naš karakter. Neko će se sabrati, pronaći izlaz i čak izvući pouku iz situacije, dok će drugi, povučeni osećajem bespomoćnosti, početi da optužuju druge za svoju nesreću.
Dok smo mladi, roditelji često stoje uz nas – pružaju emotivnu i finansijsku podršku. Međutim, kako starimo, suočavamo se sa sopstvenim problemima. Ako ne naučimo da ih rešavamo na zdrav način, postajemo zarobljenici sopstvenih misli. Oni koji sve doživljavaju previše lično, lako gube unutrašnju ravnotežu i teško podnose životne izazove.
Isto tako, život postaje teži onima koji, u vremenima nevolje, ne mogu videti dobro oko sebe. Pomoć može biti na dohvat ruke, prijatelj može pružiti podršku, ali zbog previše fokusiranja na sopstveni bol i tugu, često to ne primećuju. Čak i kada pomoć stigne, postoji rizik da neće znati da je cene. Takvo stanje umanjuje njihove šanse da prevaziđu probleme i značajno utiče na kvalitet odnosa sa drugima.
Jedan od većih tereta nose oni koji godinama u sebi gomilaju krivicu. Malo ljudi razume koliko iscrpljujuće može biti stalno vraćanje na stare greške. To je kao da iz dana u dan nosimo težak kamen na leđima. Energija koja bi mogla biti uložena u nešto pozitivno, u novi početak ili napredak, troši se na stalno podsjećanje na prošlost. Oprostiti ne znači opravdati ono što se desilo, već pre svega osloboditi sebe. Negativne emocije, ako se dugo nose u sebi, postaju poput rđe – polako nagrizaju dušu i telo, ostavljajući nas praznima i umornima.
Kako da život ne postane niz neuspeha?
Ključ leži u sposobnosti prilagođavanja. Ne radi se o tome da postanemo naivni optimisti, već da razvijemo fleksibilnost misli. Kada naučimo da u svakoj situaciji potražimo makar zrno nečeg pozitivnog, otvaramo vrata izlazu iz krize.
Persijski filozof i pesnik Omar Hajam govorio je o sudbini i nudi savete koji su aktuelni i danas. U svojim stihovima upozoravao je da sudbina često skriva zamke, da ono što na prvi pogled izgleda kao dar, u sebi može nositi otrov. Njegova poruka je jasna: čovek koji se prepušta ogorčenosti i besu privlači nove nesreće. Navika da se hranimo negativnim emocijama postaje zatvor iz kojeg je teško izaći.
Zato je važno da radimo na sebi, menjamo unutrašnje obrasce i prilagodimo se. Umesto da se vraćamo na ono što nas boli, bolje je da naučimo lekciju i krenemo dalje. Umesto da optužujemo druge ili se žalimo na sudbinu, korisnije je da pronađemo način kako da se prilagodimo i izvučemo snagu iz svake situacije.
- Naravno, to nije lako. Potrebna je hrabrost da pogledamo svoje slabosti i volja da ih menjamo. Svaki mali korak ka većoj fleksibilnosti, svakodnevna odluka da tražimo dobro čak i u teškim trenucima, vodi ka lakšem i smislenijem životu.
Na kraju, sudbina nije nešto što nam je potpuno zadato. Ona je spoj onoga što nam se dešava i načina na koji to doživljavamo. Ako u sebi gajimo mir, zahvalnost i sposobnost oproštaja, naš život će biti lakši, a mi spremniji da se suočimo sa izazovima. Ako, pak, ostanemo zarobljeni u ogorčenosti i strahu, put će nam biti teži.
Drugim rečima, sami smo odgovorni da svoj karakter oblikujemo tako da postane naš saveznik, a ne prepreka. Kada to uspemo, naš život, ma koliko bio nepredvidiv, prestaje da izgleda kao niz poraza i počinje da liči na putovanje ispunjeno iskustvima, učenjem i unutrašnjim rastom.
