Na svakoj pijaci postoji neko koga svi poznaju, a niko ne zna njegovu priču. Na našoj, to je bila teta Zejna. Svake subote, u istom ćošku, prodavala je med. Ali samo tri tegle. Nikad više. Kad bi ih prodala, spakovala bi se i otišla. A u korpi bi uvijek ostala još jedna, četvrta tegla, umotana u kuhinjsku krpu. Kad sam je jednom, u šali, pitala da mi proda i tu, pogledala me ozbiljno i rekla: „Ne može, kćeri. Četvrta je za mog sina. Kad se vrati.“
Žena s medom
Zovem se Indira. Svake subote idem na pijacu, i već deset godina kupujem med kod tete Zejne. Sitna, sijeda žena od sedamdesetak godina, s bijelom maramom i licem punim bora. Med joj je bio najbolji na pijaci: gust, tamni, livadski, s njenih košnica na brdu iznad grada.
Ali teta Zejna je imala čudna pravila:
- svake subote, donosila je tačno četiri tegle, ni manje ni više,
- prodavala je samo tri. Kad bi ih prodala, odlazila je kući, makar bilo devet ujutro,
- četvrtu teglu je uvijek čuvala u korpi, umotanu u kuhinjsku krpu,
- i na tegli je, flomasterom, uvijek pisalo isto ime: „Esad“.
Mislila sam da je to neki stari običaj. Dok je jednom nisam pitala.
„Kad se vrati“
Bila je hladna subota u novembru. Bila sam posljednja mušterija. Teta Zejna je već prodala tri tegle. Pitala sam je, u šali, da mi proda i četvrtu, za kolače. Pogledala me ozbiljno. „Ne može, kćeri. Četvrta je za mog sina. Za Esada. Kad se vrati.“
„Gdje je?“, pitala sam. Zejna je dugo gledala u teglu. „Otišao je. Prije dvadeset godina. Ne znam gdje. Valjda u Njemačku. Ili Austriju. Ne javlja se.“ „I svake sedmice…?“ „Svake sedmice ostavim jednu. Da ima kad dođe. Volio je med s mojih košnica. Kao mali je zabadao prst u teglu.“
Sljedeće subote, ponudila sam da je odvezem kući, jer je padala kiša. Pristala je. Kad smo stigle, pozvala me unutra na kafu. I pokazala mi nešto što nikad neću zaboraviti.
Podrum pun tegli
Zejna me odvela u podrum. Na drvenim policama, od poda do plafona, stajale su tegle meda. Stotine njih. Poredane uredno, red po red. Na svakoj, ime: „Esad“. I datum. Svaka subota. Dvadeset godina.
„Hiljadu i nešto tegli“, rekla je Zejna, tiho. „Neke su se ušećerile. Neke su stare dvadeset godina. Ali med se ne kvari, kćeri. Kao ni nada.“
Sjele smo u kuhinju. I Zejna mi je ispričala šta se desilo prije dvadeset godina:
- Esad je, kao mladić, počeo da se kocka. Prvo male sume. Pa veće,
- dugovi su rasli. Na kraju, da vrati dug opasnim ljudima, krišom je založio porodičnu kuću u gradu,
- kad je banka uzela kuću, njegov otac, njen muž, se razbolio od tuge i otišao za pola godine,
- na očevom ispraćaju, Esad je stajao pozadi. Neko iz rodbine mu je rekao: „Ti si ubio oca.“ Sutradan je nestao. Nikad se više nije javio.
„Ja ga nisam krivila“, rekla je Zejna, sa suzama. „Bolest je to, kocka. Htjela sam samo da mi se vrati. Da mi kaže da je živ. A on misli da ga mrzim. Pa se ne vraća.“
Čovjek s novinama
Te sedmice, nisam mogla da prestanem da mislim na Zejnu. I sljedeće subote, dok sam stajala kod njene tezge, primijetila sam nešto. Na drugom kraju pijace, pored ulaza, stajao je jedan čovjek koji je prodavao novine. Pedesetak godina, mršav, neobrijan, u izlizanoj jakni. I cijelo vrijeme, gledao je prema njenoj tezgi.
Kad bi neko prišao Zejni, on bi se uspravio. Kad bi Zejna prodala treću teglu i krenula, on bi se okrenuo i gledao za njom dok ne nestane iza ugla. Ponavljalo se svake subote. Pitala sam prodavačicu sira pored koje je stajao ko je on. „Ma neki Esad“, rekla je. „Prodaje novine ovdje već deset godina. Tih je, ne priča ni s kim.“
Esad. Srce mi je stalo.
Deset godina na drugom kraju pijace
Prišla sam mu. Kupila novine. I tiho mu rekla: „Vi ste Esad. Zejnin sin.“ Pogledao me kao da sam ga udarila. Lice mu je problijedilo. „Ko ste vi?“ „Neko ko kupuje med kod vaše majke. Deset godina.“
Sjeli smo u kafić iza pijace. I Esad mi je, s rukama koje su se tresle oko šolje, ispričao ostatak priče:
- kad je otišao, deset godina je lutao: po Austriji, po Sloveniji, radio na crno, spavao po prihvatilištima,
- prije deset godina, prestao je da se kocka. Uz pomoć jednog udruženja. Od tada ni marke na kladionici,
- vratio se u grad. Ali nije imao hrabrosti da pokuca na majčina vrata. Mislio je da ga mrzi. Da ga krivi za oca,
- pa je našao posao prodavca novina. Baš na pijaci. Da je može gledati svake subote. Izdaleka.
„Deset godina je gledam kako prodaje med“, rekao je, plačući. „I svake subote vidim onu četvrtu teglu u korpi. Mislio sam da je za nekog kupca. Nikad nisam smio da priđem.“
„Esade“, rekla sam mu, tiho. „Ta tegla je za vas. Na svakoj piše vaše ime. U podrumu ih ima hiljadu.“
Esad je spustio glavu na sto i plakao kao dijete.
Subota
Sljedeće subote, teta Zejna je, kao i uvijek, prodala tri tegle. Počela je da pakuje korpu. A onda je ispred tezge stao jedan čovjek. Mršav, sijed, u izlizanoj jakni. Sa novinama pod rukom. Nije mogao da progovori.
Zejna ga je pogledala. Dugo. Kao da ne vjeruje. A onda je polako odmotala kuhinjsku krpu. Izvadila četvrtu teglu. I pružila mu je. „Esade. Sine. Med te čeka dvadeset godina.“
Esad je pao na koljena, pred tezgom, nasred pijace. Zejna je izašla iza tezge i zagrlila ga. Pijaca je stala. Prodavci su prestali da viču. Neko je počeo da plače. Ja sam stajala sa strane i brisala suze rukavom.
Četiri tegle
Danas, svake subote, na Zejninoj tezgi stoji i Esad. Prestao je da prodaje novine. Pomaže majci oko košnica, a subotom prodaju med zajedno. I sad prodaju sve četiri tegle. Hiljadu tegli iz podruma su podijelili po domovima za stare, narodnim kuhinjama i porodicama koje nemaju. Na svakoj su ostavili ceduljicu: „Med čekanja. Neka vam bude sladak.“
Iz ove priče naučila sam:
- Majčina nada ne zna za vrijeme. Dvadeset godina, svake subote, jedna tegla.
- Ljudi koji su pogriješili često se ne vraćaju jer misle da ih niko ne čeka.
- Ovisnost je bolest. Onaj ko se izliječi zaslužuje drugu šansu, a ne vječnu krivicu.
- Pogledajte oko sebe. Nekad onaj koga neko čeka stoji na drugom kraju iste pijace.
Na Zejninoj tezgi danas stoji mala drvena tabla, koju je Esad sam napravio. Na njoj piše: „Med tete Zejne i sina. Četiri tegle. Jer se sin vratio.“
