Cijeli život mislio sam da me moj deda ne voli.
Unuk je odrastao uz sliku dede koji malo govori i još manje daje. Nije bilo zagrljaja, poklona ni pohvala. Deda je često ćutao, a kada bi rekao nešto, to bi bila kratka, ozbiljna rečenica: „Radi pa zaradi.“ Za dječaka to je zvučalo kao odbijanje. Kao zatvorena vrata. Mislio je da deda ne mari, da je hladan, možda i škrt. Nije znao da se iza tih nekoliko riječi krije životna filozofija.
Nije bilo zagrljaja, nije bilo poklona, nije bilo onih toplih riječi koje sam viđao kod drugih djedova. Kad bih mu nešto tražio kao dijete – biciklo, patike, sladoled – on bi samo kratko rekao: „Radi pa zaradi.“ I to je bilo to. Bez objašnjenja, bez pogleda, bez dodira.
U početku me boljelo. Kasnije sam se navikao. Shvatio sam da od njega ne treba ništa očekivati. Govorili su mi: “Tvoj deda je težak čovjek, takav je cijeli život.” Uvijek isti kaput, ista torba, ista šutnja. Radio je dugo u Njemačkoj, sam, štedio, ali nikada se nije rasipao. Nije se mijenjao. Nije se objašnjavao.
Godinama sam to u sebi nosio kao neku tihu zamjerku. Nisam ga mrzio, ali nisam ga ni razumio. Bio mi je dalek, stran. Mislio sam da mu nisam važan. A onda je došao dan kada sam diplomirao.
Bila je mala proslava kod kuće, nekoliko prijatelja, rodbina. On je sjedio sa strane, tiho kao i uvijek, gledao me bez osmijeha, ali pažljivo. Kad su svi već polako odlazili, prišao mi je i pružio onu njegovu staru, izlizanu torbu.
Bez riječi.
Unutra – omotnica, debela. Kad sam je otvorio, zastao mi je dah: 10.000 evra. Nisam mogao da progovorim. Samo sam ga pogledao, tražeći odgovor.
Tiho je rekao:
„Zaslužio si. Sad znaš zašto sam govorio ono što sam govorio.“
Tog dana sve mi je postalo jasno. On nije bio hladan. On je bio drugačiji. Nije znao da pokazuje ljubav kao drugi. Nije znao za zagrljaje, ali znao je da čeka pravi trenutak. Nije znao da kaže „ponosan sam“, ali je to uradio ovako – na svoj način. Godinama je štedio ne da mi pruži sve na tacni, nego da me nauči da prvo naučim da cijenim trud.
Shvatio sam tada da me volio možda i više nego svi drugi. Samo što sam bio premlad da razumijem njegov jezik.
Danas, kad god naiđem na nekog starijeg čovjeka koji šuti više nego što priča, sjetim se dede. I pomislim – možda i on voli nekoga više nego što iko zna. Samo što njegova ljubav ne viče. Njegova ljubav čeka pravi trenutak.
I znaš šta? Nekad baš ta ljubav – što ćuti – bude najdublja od svih
