Prošle su već osam godina otkako sam u braku sa suprugom, i, generalno gledajući, naš odnos je dobar. Imamo dve kćerke, starosti 2 i 5 godina, dok ja imam sina od 10 godina iz prethodne veze. Međutim, suočavam se s problemom u ponašanju moje supruge prema mom sinu. Naime, ona ga skoro da i ne primjećuje – retko ga pita kako se oseća, a često se ponaša kao da on ne postoji.
Nedavno, situacija je dosegla kritičnu tačku. Proslavljali smo peti rođendan naše kćerke, a porodica i prijatelji su se okupili da uživamo u zabavi i pravljenju fotografija. Rekao sam svom sinu da se pridruži grupi kako bi napravili zajedničku sliku. Međutim, čim je završena grupna fotografija, supruga je pogledala mog sina i rekla mu: „Pomakni se, izađi iz slike, želim da imam samo svoju decu na fotografiji.“ U tom trenutku mogla sam da vidim kako se njegov pogled puni tugom, i srce mi je bilo slomljeno.
Nisam mogao da verujem šta se dogodilo pred svima. Osećao sam da moram da reagujem. Rekao sam joj da, kao porodica, moramo biti povezani, i da moj sin zaslužuje da se prema njemu postupa kao prema njenoj deci – kao da je i on njen. I dalje mislim da pravi razliku između ‘njenih’ i ‘mojih’ i to me duboko pogađa. Smatram da bi trebala da vidi svu našu decu, mog sina i naše kćerke, kao istu decu, jer su oni zapravo jedno, iako dolaze iz različitih okolnosti.
Da bih dodatno objasnio, biološka majka mog sina preminula je pre dve godine, a moja supruga je jedina majčinska figura koju on sada ima. Strah me je pomisliti da ovakvo ponašanje može duboko da ga povredi, ostavi emocionalne rane i ima posledice na njegov psihološki razvoj. Ne znam šta dalje da radim, jer smatram da je njen odnos prema njemu potpuno nepravedan i štetan.
Ovo me buni jer je ona osoba koju sam izabrao za svoju životnu partnerku i majku moje dece, ali sada se suočavam sa problemom koji nisam mogao da predvidim. Iako možda nesvesno, ponašanje koje ona pokazuje prema mom sinu stvara duboku emocionalnu ranu, i ako se ovo nastavi, mogao bi imati dalekosežne posledice na njihov odnos, kao i na odnose koje svi imamo kao porodica.
S druge strane, pokušavam da sagledam situaciju i da budem pravedan. Možda nije lako biti u ovoj poziciji, posebno jer ona sada odgaja dvoje dece, i prirodno je da se ponekad oseća vezana za svoju biološku decu. Međutim, to nije opravdanje za ponašanje koje pravi razliku između njih. Moj sin zaslužuje ljubav i poštovanje jednako kao i njena deca.
Pokušavam da nađem balans i razmotrim sve aspekte situacije, ali svakodnevni trenuci, kao što je ovaj prilikom fotografisanja, čine da se osećam kao da nisam u stanju da štitim svog sina onako kako bih želeo. U svakom slučaju, morat ćemo da razgovaramo o ovome i rešimo situaciju, jer ovako ne možemo da idemo dalje. Potrebno je da kao porodica stanemo na isto mesto i da svi budemo voljeni i poštovani, bez obzira na to što je neko dete iz prethodne veze, a neko je biološko dete u ovom braku.
Duboko verujem da ako želimo da funkcionišemo kao porodica, moramo biti jedinstveni i povezani, bez razlike između „moje“ i „njene“ dece. Jer na kraju, svi su ona ista deca koja zaslužuju ljubav i pažnju. Nadam se da će moja supruga razumeti ozbiljnost ove situacije i shvatiti da nijedno dete ne bi smelo da se oseća zapostavljeno, posebno kada se radi o nečemu tako jednostavnom kao što je zajednička porodična slika.
