Priča o Elizabet Eberhar, poznatoj švajcarskoj spisateljici i naučnici ruskog porekla, jedna je od onih koje se ne zaboravljaju lako. Ova žena, koju istorija poznaje i pod imenom Izabel Eberhard, ostavila je dubok trag u kolektivnoj svesti naroda Alžira, gde je provela poslednje godine svog života – ne kao Evropljanka, već kao prava Arapkinja, posvećena islamu, pustinji i borbi protiv kolonijalne sile.
Iako je potekla iz nesvakidašnje porodice i sveta evropske inteligencije, ona je svojevoljno napustila taj okvir i krenula putem koji je mnogima bio nezamisliv. Njen život bio je niz izbora koje bi retko ko imao hrabrosti da donese – ali upravo zbog tih odluka, Elizabet je ostala upamćena kao žena ispred svog vremena.
Rođena je 17. februara 1877. godine u Ženevi, u porodici koja je sama po sebi bila kontradiktorna. Njen otac, Aleksandar Trofimovski, nekadašnji pravoslavni sveštenik, u međuvremenu je postao anarhista i ateista – osobenjak koji je svet video potpuno drugačije od savremenika. Majka, Natali Morde, pripadala je ruskoj aristokratiji, ali je pre Elizabetinog rođenja prošla kroz brak sa mnogo starijim generalom, Pavlom de Mederom. Upravo taj brak bio je spona koja je povezala ovu porodicu sa Trofimovskim, jer je general unajmio Aleksandra kao učitelja za svoju decu. Međutim, između učitelja i aristokratkinje dogodila se strast koja je srušila dotadašnje živote.
Par je, uprkos osudama i posledicama, odlučio da napusti sve – i porodice, i status, i sigurnost. Krenuli su u lutanje kroz Tursku i Italiju, dok se na kraju nisu skrasili u Švajcarskoj. Elizabet, tada registrovana pod majčinim devojačkim prezimenom zbog nepriznatog odnosa, odrasla je u ambijentu punom intelektualnih impulsa, ali i ličnih protivrečnosti.
Već u najranijem detinjstvu bila je izložena drugačijem načinu razmišljanja. Dobila je obrazovanje kakvo se retko kome pružalo, naročito ženi tog doba. Proučavala je filozofiju, metafiziku, hemiju, istoriju i geografiju. Ali njena prava strast bila je – književnost. Već kao dete, govorila je šest jezika: francuski, ruski, nemački, italijanski, latinski i arapski, a između redova Tolstoja, Zole i Bodlera nalazila je smisao koji nije pronalazila u svakodnevici.
Povezanost sa islamom i arapskim svetom došla je ne samo kroz jezik i knjige, već i kroz očev uticaj. Uprkos svojoj ateističkoj filozofiji, Trofimovski je ćerki približio islam kao koncept – ne nužno kao religiju, već kao pogled na svet. Elizabet je u njemu prepoznala smirenje, sudbinu i prihvatanje, što će postati osnova njenog kasnijeg života.
Međutim, sudbina joj nije bila blagonaklona. Nakon smrti roditelja, Elizabet je ostala bez sredstava za život, bez socijalne podrške, i sa teretom statusa vanbračnog deteta, što je u konzervativnom društvu Švajcarske značilo marginalizaciju. U tom trenutku donosi ključnu odluku: napustiće svoj dotadašnji svet i krenuti na jug – ka severnoj Africi.
Godine 1894. stupila je u kontakt sa Eženom Letorom, francuskim oficirom stacioniranim u Sahari. Ohrabrena njegovim savetom, zajedno sa bratom Augustinom, odlazi u Bon (danas Anaba). To je bio početak njenog novog identiteta.
Shvativši da kao žena i Evropljanka ne može slobodno živeti među lokalnim muslimanskim stanovništvom, odlučuje da preuzme muški identitet – postaje Si Mahmud Esadi. Počinje da nosi mušku odeću, turban i burnus, što joj omogućava da se slobodno kreće, posmatra i uči iznutra. Ubrzo biva prihvaćena u zajednicu, dok je francuski kolonijalisti gledaju sa rezervom.
U toj novoj ulozi Elizabet piše pod pseudonimom i objavljuje priče koje imaju snažnu antikolonijalnu poruku. Njena dela, kao što su „Infernalija“ i „Vizije Magreba“, nisu samo literarni izrazi – to su dokumenti otpora, saosećanja i razumevanja jednog naroda koji je ugnjetavan. Postaje poznata kao žena koja se ne boji istine, koja kritikuje francusku vlast iz perspektive autsajdera koji je postao insajder.
Tragedije su se nizale, ali je ostajala čvrsta. Njena majka umire 1897. godine i biva sahranjena pod islamskim imenom Fatma Manubija. Ubrzo potom, umire i otac, dok brat Augustin biva izbačen iz Legije stranaca. Bez ikog svog, Elizabet prekida sve veze sa prošlošću, prodaje imovinu i vraća se u Alžir. Ponovo uzima muški identitet i tvrdi da drugačije ne može da živi.
Francuske vlasti, nezadovoljne njenim ponašanjem i pisanjima, pokušavaju da je proteraju. No, ona nalazi rešenje – udaje se za narednika Slimana Anija, čime stiče pravo na boravak. Iako brak nije bio plod ljubavi, već borbe za opstanak, on joj omogućava da nastavi sa svojim misijom. Radi kao ratni dopisnik, piše, putuje i sve više se identifikuje sa arapskim svetom.
Ipak, njena borba nije dugo trajala. 1904. godine, dok je boravila u Ain Sefri, desila se iznenadna poplava. Kuća u kojoj je boravila biva zatrpana. Njen muž je uspeo da preživi, ali Elizabet nije. Imala je svega 27 godina kada je preminula.
Sahranjena je po islamskim običajima, kao što je i želela. Njena dela su objavljena posthumno, a njen život postao je inspiracija za mnoge.
Danas, ulice Alžira još uvek nose njeno ime. Njeno nasleđe živi ne samo kroz knjige, već i kroz priču o ženi koja je prešla granice vere, kulture i identiteta. Rođena kao ćerka ruskog sveštenika, odgajana u Švajcarskoj, a upamćena kao alžirska mučenica i heroine – Elizabet Eberhar je uspela da postane ono što je želela, uprkos svemu što ju je okruživalo.
