Stručnjaci tvrde da svaka umiruća osoba ima iste misli i želje,premda je nauka mnogo napredovala mnogi od nas i ne vjeruju baš u svako otkriće no kako god bilo danas Vam pišemo koje su to stvari za kojima ljudi na samtri najviše žale.
- Kada ljudi dođu do kraja svog života, vrlo često dolazi do dubokih unutrašnjih preispitivanja. Medicinska sestra iz palijativne nege, Džuli Makfaden, koja ima višegodišnje iskustvo sa terminalno bolesnim pacijentima, podelila je svoja zapažanja o najčešćim žaljenjima koje ljudi izražavaju u svojim poslednjim danima. Njeno iskustvo jasno pokazuje da u tim trenucima materijalne vrednosti i svakodnevne brige blede u senku, dok na površinu isplivavaju duboke životne istine i propuštene prilike.
Jedna od najčešće izraženih žaljenja tiče se necenjenja sopstvenog zdravlja. Ljudi se često prisećaju vremena kada su bili fizički sposobni, kada su mogli da se kreću bez bolova i ograničenja, a da to nisu ni primećivali. Retko ko u mladosti razmišlja o značaju funkcionalnog tela, sve dok ono ne prestane da služi bez prepreka. Tek u suočenju sa bolešću, mnogi shvate koliko su uzimali zdravo za gotovo ono što su zapravo najvredniji aspekti života – sposobnost da dišu, hodaju, jedu i komuniciraju bez teškoća.
- Drugo duboko žaljenje koje Džuli često čuje jeste prekomerno posvećivanje poslu. Mnogi ljudi u svojim poslednjim danima shvataju da su godinama stavljali karijeru ispred porodice, prijatelja i ličnih zadovoljstava. Trka za uspehom, statusom i novcem često ostavlja emocionalne praznine koje postaju očigledne tek na kraju puta.
Veliki broj pacijenata izražava i kajanje zbog odnosa sa drugima. Neki žale što su dozvolili da im odnosi budu ispunjeni ljutnjom, drugi što su prekinuli kontakte zbog ponosa, dok treći tuguju zbog toga što nisu proveli više vremena sa voljenima. Ove misli ukazuju na to da su ljubav, povezanost i razumevanje temeljni elementi ispunjenog života, dok ljutnja i zameranje samo dodatno opterećuju dušu.
- Jedna od najznačajnijih poruka koju Džuli prenosi jeste da ljudi u poslednjim trenucima često razmišljaju o tome koliko su brinuli šta drugi misle. Ta potreba da se zadovolje očekivanja okoline često vodi do zapostavljanja autentičnog života, što ostavlja trag u kasnijim godinama. Kada se smrt približi, mnogi priznaju da su želeli da žive po sopstvenim pravilima, a ne tuđim.
Džuli takođe podseća koliko je važno upoznati se sa prirodnim tokom umiranja, ne kako bi nas obeshrabrio, već da bi nam dao snagu da se pripremimo. Prihvatanje smrti kao sastavnog dela života može doneti mir, ublažiti strah i pomoći nam da donosimo smirenije i svesnije odluke. Razgovor o smrti ne treba da bude tabu – naprotiv, on može probuditi u nama zahvalnost za život i osnažiti nas da bolje iskoristimo vreme koje imamo.
- U tom kontekstu, osvrćemo se i na temu koja se bavi jednom nesvakidašnjom porodičnom pričom – najmanjom porodicom na svetu. Iako u broju najmanja, ova porodica ne oskudeva u značaju, jer nas podseća da vrednost porodice ne zavisi od kvantiteta, već kvaliteta međusobnih odnosa. Bez obzira na to da li porodicu čine dvoje, troje ili desetoro ljudi, ono što je zaista važno jeste bliskost, međusobno razumevanje i bezuslovna podrška.
Priče poput ovih, i one o umirućima i one o najmanjoj porodici, podsećaju nas na ono što zaista ostaje na kraju – sećanja, veze koje smo gradili i trag koji ostavljamo u srcima drugih. Neka nam budu opomena, ali i inspiracija da živimo ispunjeno, iskreno i s ljubavlju prema sebi i drugima.
