U mnogim domaćinstvima, posebno među starijim generacijama, još uvek se prenosi verovanje koje ima svoje korene duboko u tradiciji i narodnoj duhovnosti – a odnosi se na način čuvanja fotografija preminulih osoba. Mnogi ljudi, vođeni emocijama, tugom ili osećajem bliskosti, odlučuju da slike svojih najmilijih koji su preminuli postave na vidna mesta u domu. Ipak, stari običaji i narodno predanje često govore drugačije.
Postoji rašireno uverenje da fotografije pokojnika ne bi trebalo da se drže na mestima gde se svakodnevno živi, gde se spava, jede, okuplja sa porodicom, jer se smatra da takve slike ne pripadaju prostoru svakodnevnog života. Ne zato što nisu voljeni, već zato što se veruje da one povezuju naš svet sa duhovnim prostorom onih koji više nisu među nama.
U tim starim pričama, koje su se godinama prenosile s kolena na koleno, često se mogla čuti misao: „Ne mešaj svetove“. Ova rečenica sažima jedno duboko narodno verovanje da živi i mrtvi treba da imaju svoje odvojene prostore. Po tim shvatanjima, ukoliko se slike pokojnika nalaze svuda po kući, posebno na mestima na kojima se provodi mnogo vremena, može doći do mešanja energija, što se doživljava kao narušavanje prirodnog balansa između svetova.
Stariji ljudi su verovali da takve slike mogu imati duhovni „odjek“, povezan sa energijom osobe koja je preminula, i da taj odjek može uticati na životni prostor. Smatralo se da te fotografije mogu, ako su stalno izložene pogledu, nehotice povući vitalnost ukućana, naročito ako se nalaze u spavaćim sobama, dnevnim boravcima, trpezarijama – mestima gde porodica živi svoj svakodnevni život.
Zato se u narodu razvila praksa čuvanja ovih slika na posebnim mestima, daleko od očiju svakodnevnice, ali ne bez poštovanja. Naprotiv, ističe se da poštovanje prema preminulima ne leži u tome koliko često gledamo njihove slike, već u načinu na koji ih čuvamo – sa tišinom, pažnjom i dostojanstvom.
Umesto da se te fotografije izlažu po policama, zidovima ili stočićima pored kreveta, preporučuje se sledeće:
-
čuvati ih u albumima namenjenim posebno za slike pokojnika
-
odabrati kutije ili fioke u kojima će biti bezbedne i sačuvane
-
koristiti tamnije boje albuma, posebno crnu, koja se u narodnoj simbolici povezuje sa večnošću, mirom i tišinom
Ove mere nisu čin odbacivanja ili zaborava, već gest poštovanja i razumevanja granice između svetova. Ideja nije da se preminuli zaborave, već da se sačuva mir u oba sveta – i onom koji je prošao i onom u kojem još živimo.
Zanimljivo je da su postojali i specifični običaji vezani za zajedničke fotografije živih i pokojnih. U nekim krajevima se praktikovalo da se takve slike „razdvoje“. To je značilo da se iseče deo fotografije – tako da se jasno odvoje oni koji su još uvek među nama od onih koji su otišli. Ovaj čin se nije tumačio kao nepoštovanje, već kao ritualno razgraničavanje svetova, simbolično čuvanje balansa između fizičkog i duhovnog.
Naravno, mnogi ljudi imaju snažnu potrebu da gledaju slike svojih bližnjih koji više nisu živi. I u tome nema ničeg pogrešnog. Međutim, narodna mudrost savetuje da se to radi povremeno, sa posebnim razlogom i unutar duhovnog konteksta.
Preporučeni momenti za to su:
-
dan pomena ili godišnjice smrti
-
zadušnice
-
dani molitve i sećanja
U tim trenucima, dok se setimo pokojnih, izgovaramo molitvu i pogledamo njihove slike, stvara se veza u tišini i poštovanju, a ne u svakodnevnoj užurbanosti doma. Tada, kažu, duše osećaju našu blizinu, ali ne remete naš mir.
Uprkos svemu, valja naglasiti da sve ove prakse ne predstavljaju stroga pravila. One nisu zapisane u zakonima, niti crkvenim kanonima, već su deo narodnog predanja, duhovne baštine i vekovne mudrosti naših predaka.
Verovanje u ovakve stvari varira od porodice do porodice, od pojedinca do pojedinca. Neki će osetiti potrebu da se drže ovih smernica, drugi će ih doživeti kao simbolične, dok će treći u njima možda videti tek trag prošlih vremena.
Ipak, ono što je sigurno jeste sledeće: poštovanje prema preminulima nije u broju slika, niti u mestu na kojem stoje, već u onome što nosimo u srcu.
Sećanja koja nas greju, molitve koje u tišini izgovaramo, dobro koje činimo u njihovo ime – to su prava svedočanstva ljubavi. Jer i kada fizički nestanu, naši najmiliji ostaju prisutni u svakom trenutku kada ih pomislimo s ljubavlju, u svakom dahu koji posvetimo tišini i uspomeni.
U savremenom životu, često se vodi rasprava između racionalnog pogleda na svet i tradicionalnih verovanja. I dok nauka objašnjava sve kroz energiju, psihologiju i emocije, narodna mudrost još uvek vidi svet nijansama koje se ne mogu uvek izmeriti.
Zato je važno da se ovakva verovanja ne posmatraju isključivo kroz prizmu sujeverja, već kao deo kulture i identiteta. Oni nas podsećaju da, iako živimo u vremenu tehnologije i brzine, postoje trenutci kada je neophodno stati, oslušnuti i setiti se – sa poštovanjem.
I na kraju, ma gde čuvali fotografije onih koji su nas napustili, najvažnije mesto u kojem ih zaista čuvamo jeste naše srce. Tamo, gde ih ni vreme, ni prostor, ni tišina ne mogu izbrisati.
