BONUS TEKST
Doktor Ranko Rajović, neuroendokrinolog i profesor u Ljubljani, godinama ukazuje na to koliko je pravilno kretanje važno za dečji razvoj, a njegove poruke često se suprotstavljaju savremenim roditeljskim navikama. Kako navodi, roditelji u želji da zaštite decu često im nesvesno uskraćuju važne faze u razvoju mozga, kao što je puzanje.
Rajović ističe da puzanje predstavlja prvo pravo kretanje deteta jer tada po prvi put koristi celu šaku da bi se oslonilo na pod. I upravo tu mnogi roditelji greše – iz straha da dete ne stavi nešto u usta, ne pokupi bakterije ili se ne povredi, često ga sprečavaju da puzi. Međutim, ta faza je od presudnog značaja jer mozak ima tačno određene etape razvoja. Preskakanjem bilo koje od njih gubi se mogućnost pravilnog neurološkog razvoja.
Kretanje ne podrazumeva samo hodanje, već i raznovrsne pokrete poput okretanja glave, žvakanja, rada rukama, trčanja, skakanja. Svi ti pokreti stimulišu rad mozga kroz impulse. Ako se oni ne dešavaju u pravim fazama razvoja, deca ostaju uskraćena za milione informacija koje oblikuju njihove sposobnosti.
Kao primer, Rajović navodi vlastito iskustvo s ćerkom Ivom. Dok je morao da uči, napravio joj je prostor za bezbedno puzanje koristeći nameštaj, igračke i prepreke. Kada je dete pokušavalo da dohvati loptu, on joj je namerno pomerao, ne da bi je mučio, već da bi je motivisao da pokuša ponovo. Takvo „mučenje“, kaže, nije loše – naprotiv, podstiče upornost i angažovanje mozga.
Posebnu pažnju doktor posvećuje skakanju, koje smatra ključnom dečjom aktivnošću. Kaže da dok dete skače, aktiviraju se svi mišići i mozak mora da koordiniše telo, što predstavlja važnu stimulaciju za njegov razvoj. Ipak, i tu roditelji često reaguju ograničavajuće – ne dozvoljavaju deci da skaču po baricama, po pesku, po krevetu. Iako naravno treba paziti da ne skaču sa visine i ne ugroze sebe, Rajović naglašava da im se mora dozvoliti slobodno kretanje, posebno u prirodi.
Govoreći o popularnim trambulinama, upozorava da, iako izgledaju kao zdrava aktivnost, one zapravo mogu biti opasne. U praksi je zabeležen porast preloma kostiju kod dece usled skakanja po trambulinama – od preloma butne i potkolene kosti, pa sve do preloma ruke. Problem nije u padu, već u mehaničkom opterećenju i nepravilnom doskoku.
Rajović navodi i iskustva sa dečjih kampova gde deca, bez ikakve prisile, svakodnevno prelaze i po 20 kilometara. Ističe primer devojčice koja je tokom radionica u prirodi, ne mogavši da miruje, počela da pravi krugove oko grupe – tog dana prešla je 35 kilometara. Pita se kako bi takvo dete funkcionisalo u školi, gde se očekuje da mirno sedi i bude fokusirano. Njeno prirodno stanje bi bilo pogrešno interpretirano kao poremećaj pažnje.
Po njegovim rečima, period između sedme i dvanaeste godine života nosi ogroman potencijal energije, koji mora biti potrošen kroz kretanje. Ako dete svakodnevno pređe samo tri kilometra, višak energije ostaje u njemu, a to često vodi ka problemima sa spavanjem i koncentracijom. Roditelji se žale da deca ne mogu da zaspe, ali se ne pitaju da li su dovoljno fizički aktivna.
Zaključuje da današnji problemi s motoričkim i kognitivnim sposobnostima dece nisu slučajnost, već rezultat savremenog načina života u kojem je kretanje svedeno na minimum. To je nov problem i zahteva nova rešenja. Ne možemo ga rešavati metodama i pristupima starim decenijama. Potrebno je da brzo reagujemo, primenjujemo nova znanja i stvorimo uslove da deca rastu u skladu sa svojom prirodom, a ne u skladu s ograničenjima koja im namećemo iz neznanja ili straha.
