Danas donosimo sve o nesreci koja s desila u pokrajini Baden-Virtemberg ova strašna nesreća je odnijela tri života i povrijedila 34 osobe…
Tišina koja je usledila bila je neprirodna. Kao da je priroda nakratko zadržala dah. Zvuci lomljenja drveta, krika i udarca metala o kamen odzvanjali su brdskim predelom, a zatim – muk. Jedan običan regionalni voz, prepun ljudi koji su verovatno razmišljali o večeri, poslu ili povratku kući, iznenada je izgubio tlo pod nogama. Vagoni su se odvojili, a onda se, kao u usporenom snimku, počeli prevrtati niz padinu.
U sekundi, sve se promenilo. Putnici su leteli s mesta, prtljag se razleteo, stakla popucala. Neki su bili zarobljeni, priklješteni, drugi u šoku, nesvesni gde se nalaze. Bilo je i onih koji su, uprkos svemu, odmah počeli pomagati drugima – pružali ruke, dozivali imena, pokušavali da razbiju prozore i izađu.
Teren je bio strm i klizav, prepun oborenih stabala, što je dodatno otežavalo dolazak spasilaca. Ipak, vatrogasci, hitna pomoć i lekari stigli su brzo, koliko je to bilo moguće. Nosili su opremu na leđima, gazili kroz blato, ne znajući šta će ih dočekati. Ono što su zatekli bilo je zastrašujuće: uništeni vagoni, povređeni putnici, neki bez svesti, neki u suzama.
Tri života su izgubljena. Više od trideset ljudi je povređeno, a nekoliko ih se i dalje bori za život. Među njima ima i onih koji su se spasli samo zahvaljujući brzoj reakciji potpunih stranaca. Priče koje su isplivale kasnije svedoče o ljudskoj hrabrosti – o osobi koja je držala ruku ranjenoj ženi dok nije došla pomoć, o muškarcu koji je pomogao detetu da iskoči kroz prozor pre nego što se vagon nagnuo još niže.
Dok se ekipa borila s vremenom i terenom, oblaci su se nadvijali nad područje. Oluja koja je možda doprinela tragediji nije jenjavala. Neki sugovornici s lica mesta tvrdili su da je tlo bilo natopljeno, da je došlo do odrona. Niko još ne zna sa sigurnošću šta je izazvalo izletanje voza, ali priroda je, čini se, i ovaj put pokazala koliko brzo može uzeti ono što joj pripada.
Uprkos svemu, ono što ostaje najdublje urezano jeste atmosfera zajedništva i solidarnosti. Ljudi su, suočeni s tragedijom, pokazali najbolje od sebe. Niko nije pitao ko je ko. Pokrivala su se tela, pružala pomoć, dodavala voda. Medicinsko osoblje radilo je bez prestanka, dok su volonteri iz okolnih mesta dolazili noseći ćebad i tople napitke.
Vlasti su odmah pokrenule istragu. Regionalni saobraćaj je obustavljen, a postavljaju se teška pitanja – da li je infrastruktura zakazala? Da li su ekstremni vremenski uslovi ono na šta se više ne može gledati kao na izuzetak, već kao na novu normu? Jer ovo nije bila prva ovakva nesreća. I sigurno neće biti poslednja, ako se nešto ne promeni.
U trenutku kada porodice primaju najstrašnije vesti, kada prijatelji povređenih strepe ispred bolnica, kada se kroz medije šire slike olupina, jedno postaje jasno: sigurnost ne može čekati. Ne sme zavisiti od vremenske prognoze. Mora biti prioritet – jer ni jedan voz, ni jedan most, ni jedan sistem nije važniji od ljudskog života.
U danima nakon nesreće, dok se bol još uvek oseća, dok se dim nad prevrnutim vagonima razilazi, ostaje pitanje: da li ćemo učiti? Ili ćemo opet zaboraviti, sve do sledećeg puta?
Jer putnici tog voza nisu znali da im je to poslednja stanica. I ne sme više niko tako da putuje. U strahu. U neznanju. U sistemu koji puca pod pritiskom prve jače kiše.
Zato ova tragedija ne sme ostati samo broj u statistici. Mora postati prekretnica. Ako zbog ičega – onda zbog onih koji su tog dana samo želeli da stignu kući
