Danas ćemo sa vama podjeliti jedan odličan savjet. Naime o čemu se radi, potrebno je da ispod jastuka postavite jednu stvar koja će vam u narednom periodu donjeti veliki novac.
Stanoje je bio star čovek čije je lice nosilo tragove godina provedenih na zemlji. Svaka bora podsećala ga je na naporne zime koje je preživeo i na njive koje je godinama obrađivao. Živeo je sam u zabačenom selu na jugu zemlje, u kući koja je pamtila više sunce nego toplotu. Imao je malo: nekoliko kokošaka, staru peć i jednog konja – Sokol. Sokol nije bio samo konj, on je bio Stanojev saputnik u tišini, poverljiv prijatelj sa kojim je delio sve: rad, glad, kišu i sneg.
Kroz godine, Stanoje je sa Sokolom razgovarao kao s čovekom. Govorio mu je o ženi koju više nije bilo, o sinu koji je otišao u grad i više se nije javljivao. Kad bi Stanoje osetio tugu, Sokol bi mu nežno gurnuo njušku u grudi, kao da razume njegovu patnju. U svetu gde je bio zaboravljen, Sokol je bio njegova jedina porodica.
- Stanoje je bio sam, ali nije bio usamljen, jer je imao svog konja, koji je bio njegov verni pratilac.
- Njihovi dani su bili ispunjeni tišinom, ali i nesvesnim razumevanjem i međusobnom podrškom.
Međutim, došli su teški dani. Zima se odužila, drva su nestala, a penzija je kasnila. Računi su se gomilali, a dug u prodavnici rastao. Stanoje je preskakao obroke kako bi Sokol imao zobi, sve dok nije naišao na ljude koji su zahtevali naplatu duga. Suočen s izborom: novac ili konj, odlučio je da proda Sokol. Taj trenutak je bio prelomni trenutak u njegovom životu.
Kada je kamion stigao, zajedno sa čovekom grube spoljašnjosti, Stanoje je drhtao. Taj čovek nije video Sokola kao živog bića, već samo kao teret. Novac je bačen u blato, a reči koje su usledile bile su hladne i bezosećajne. Stanoje nije video pare, vidio je kraj jednog života – život koji je živeo sa Sokolem. Zagrlio je konja, šaptao mu oproštaj, i srce mu je bilo slomljeno.
Nakon što je kamion otišao, tišina koja je preostala bila je teža od svega. Kuća je bila prazna, a dugovi su bili plaćeni. Dani su prolazili sporo i bez smisla. Stanoje je naglo ostario, kao da su mu godine stigle u jednom dahu. On je nosio teret gubitka, verujući da je Sokol završio loše, da je umro. Taj teret je nosio u sebi, iako nije govorio o tome.
Prošlo je pet godina. Stanoje je jedva hodao, a život mu je postao tek čekanje. Jednog dana, iznenada, dobio je poziv od sina da dođe i poseti bolesnog unuka u rehabilitacionom centru. Tamo, dok je sedeo u parku, njegove misli su ponovo otišle ka Sokolu, verujući da su mu samo sećanja ostala.
Tada je iznenada čuo zvuk kopita. Na početku je pomislio da mu um vara. Međutim, tiho rzanje je postajalo sve jasnije. Zaledila mu je krv kad je podigao glavu i ugledao bijelog konja kako polako ide stazom, noseći dete na leđima. Hod, držanje glave, mali ožiljak iznad oka – sve je bilo isto. “Sokole”, prošaptao je Stanoje, jedva stojeći.
Konj je stao, okrenuo se i zarzao radosno, prepoznajući svog starog prijatelja. Prepoznavanje je bilo snažnije od godina i rastanka. Sokol je prišao Stanoju, gurnuo mu glavu u grudi, a Stanoje je plakao bez srama. Terapeutkinja koja je stajala u blizini zbunjeno je gledala, dok su suze izlazile iz Stanojevih očiju.
- Sokol je bio spašen od klanice. Završio je u rehabilitacionom centru kao terapijski konj, pomažući deci koja ne mogu da hodaju.
- Njegova smirenost i snaga donosile su osmijehe onima koji su ih najviše trebali.
Za Stanoja, koji je mislio da je Sokol izgubljen, ovo je bilo neopisivo otkriće. Njegov verni saputnik je živ, i to sa smislom. Sokol je postao simbol nade i pomoći, iako je bio izgubljen za Stanoja na dugo vremena.
Domaći portali često objavljuju ovakve životne priče, jer sudbine ljudi i životinja na selu često nisu poznate gradskim ljudima. U mnogim ruralnim sredinama, stariji ljudi često žrtvuju sve kako bi preživeli, pa čak i ono što im je emocionalno najdragocenije – ljubav i prijateljstvo. Takvi susreti podsećaju nas na nevidljive borbe koje se vode iza zatvorenih vrata, a nisu uvek vidljive spoljnim svetom.
- U Stanojevoj priči, oproštaj je postao najvredniji dar koji je mogao da da, jer je Sokol živeo život pun smisla.
- Ljubav, poverenje i opraštanje učinili su Stanoja istinski bogatim, ne u materijalnom smislu, već u duhovnom smislu.
Na kraju, Stanoje je pronašao mir, znajući da je njegov konj živeo pun i smislenu životnu misiju, što je za njega bilo najveće bogatstvo koje je mogao imati.
