Malo toga nas može izbaciti iz osećaja sigurnosti kao trenutak kada u sopstvenom domu, posebno u intimnom prostoru poput spavaće sobe, neočekivano naiđemo na neko neobično stvorenje. Pogotovo ako se to dogodi noću, u trenutku kada je um opušten, a telo spremno za odmor. Takva situacija može izazvati nagli talas nelagode i nelagodnog osećanja ranjivosti – baš kao što se to dogodilo autoru priče kada je prvi put te godine spazio stonogu kako nepomično stoji na zidu sobe.
Iako nije sklon panici i navikao je na prisustvo ovih bića tokom letnjih meseci, ta iznenadna pojava ga je momentalno stresla. Stonoge, sa svojim dugim i brojnim nogama, izduženim telom i gotovo fantomskim kretanjem, često izazivaju nelagodu čak i kod osoba koje nemaju izražen strah od insekata. Autor priznaje da ga ovaj susret nije ostavio ravnodušnim – srce mu je ubrzano kucalo, a osećaj nelagode se zadržao dok je posmatrao ovo biće kako se nečujno i neprimetno zadržava na zidu.
Ipak, umesto da je instinktivno ubije, odlučio je da je poštedi života – ali ne zbog straha, već iz svesnog uverenja da stonoge, i pored svog sablasnog izgleda, imaju svoju vrednost i ulogu u prostoru koji delimo sa njima.
Stonoge, poznate i kao Scutigera coleoptrata (u stručnim krugovima), nisu tu da bi nas uplašile ili ugrozile. Njihov izgled, iako mnogima odbojan, ne govori ništa o njihovim namerama, već samo o njihovoj prilagođenosti životu u našim domovima. Zapravo, njihova prisutnost može se tumačiti i kao pozitivan znak.
Evo zbog čega:
-
Prirodni su predatori u zatvorenim prostorima, sposobni da kontrolišu brojnost drugih insekata.
-
Njihov plen su štetočine koje zaista mogu praviti štetu ili izazvati nelagodu: muve, moljci, mravi, buve, grinje, pa čak i pauci i termiti.
-
Ne prave gnezda ni mreže, za razliku od mnogih drugih insekata – dakle, ne ostavljaju prljavštinu iza sebe.
-
Neprestano su u pokretu, u stalnoj potrazi za hranom, što ih čini efikasnima u lovu.
Ono što ih čini još fascinantnijima jeste način na koji love. Par prednjih nogu, koji su anatomski pretvoreni u nešto nalik kandžama, sadrži otrov. Taj otrov koriste kako bi paralisali svoj plen, dok im preostalih čak 14 pari nogu služe da zadrže insekta dok ga jedu. Njihov metabolizam je brz i zato neprestano traže hranu, a ta osobina ih i čini tako korisnim u borbi protiv drugih sitnih napasnika u domaćinstvu.
Međutim, bez obzira na njihovu korisnost, ljudska reakcija na stonoge često je intuitivno negativna. Telo reaguje pre nego što razum stigne da interveniše. Autor priznaje da ga ova stvorenja prate od detinjstva kao izvor nelagodnosti, i da ni sada, kao odrasla osoba, nije ravnodušan kada ih vidi. Ipak, zahvaljujući znanju koje je tokom godina stekao o njihovom ponašanju i ulozi, odlučio je da se uzdrži od impulzivne reakcije.
Postoji još jedan značajan aspekt – pojava stonoge često može ukazivati na prisutnost drugih štetnih organizama u kući, koje mi možda nismo ni primetili. One, dakle, nisu uzrok problema, već često indikator da u kući postoji nešto dublje, nešto što se tiče higijene, vlage ili zatvorenih prostora u kojima se druge vrste mogu razmnožavati.
U kojim prostorijama najčešće obitavaju stonoge?
-
Kupatila – zbog konstantne vlažnosti.
-
Kuhinje – zbog prisutnosti hrane i toplote.
-
Podrumi – tamni, hladni i često zanemareni.
-
Ostave i prostor iza nameštaja – tiha, zatvorena mesta idealna su za skrivanje.
Ono što ih dodatno izdvaja jeste njihova impresivna brzina i pokretljivost. Sa telom koje može narasti i do 5 centimetara, i uz čak 15 pari nogu, mogu se veoma brzo kretati po zidovima, podovima i plafonima. Njihov životni vek je iznenađujuće dug – mogu živeti između tri i sedam godina, što znači da, ako nađu odgovarajuće uslove, mogu biti dugoročni stanovnici kuće.
Nažalost, retko ko je spreman da ih prihvati kao korisne saradnike. Vizuelno su previše upadljive, i sam pogled na njih često izaziva instinktivnu odbojnost. Ipak, ako bismo na njih gledali iz funkcionalne perspektive, možda bismo više cenili njihovu prisutnost. Autor priče je upravo to učinio – odlučio je da joj omogući da nastavi svojim putem, ne narušavajući njen život i ne prekidajući prirodni balans koji u kući postoji.
Da bi se broj susreta sa stonogama sveo na minimum, stručnjaci predlažu sledeće mere:
-
Redovno čišćenje doma – posebno onih zabačenih delova koje retko dodirujemo.
-
Eliminisanje viška vlage – korišćenjem odvlaživača vazduha, boljom ventilacijom, ili rešavanjem problema sa curenjem.
-
Brzo uklanjanje ostataka hrane – kako se ne bi privlačili drugi insekti koje stonoge love.
-
Zaptivanje pukotina i rupa – kako bi se stvorila fizička barijera za ulazak ovih i drugih insekata.
Suština je da, ako eliminišemo stonogin izvor hrane, eliminisaćemo i potrebu da bude u našem domu.
Ovo lično iskustvo autora navelo ga je da preispita sopstvenu reakciju i pristup prema životinjama koje ne izgledaju privlačno, ali su funkcionalno korisne. Umesto da reaguje iz straha, izabrao je razumevanje i toleranciju. Njegovo razmišljanje može se sažeti u sledećoj ideji – možda nam stonoge ne deluju lepo, ali nas čuvaju tiho, bez buke i bez ikakvih zahteva.
Možemo li naučiti nešto iz njihove tihe prisutnosti?
-
Da ne sudimo na prvi pogled.
-
Da je korisnost često skrivena iza neprivlačne spoljašnjosti.
-
Da su prirodni sistemi često bolje rešenje od hemijskih sredstava.
-
Da ponekad tolerancija znači više nego kontrola.
Slika stonoge na zidu spavaće sobe možda nikada neće biti prijatna, ali može biti podsetnik da čak i ono što nam deluje strano i zastrašujuće ima svoju svrhu i vrednost. Sledeći put kada neko ovakvo biće protrči preko zida, možda nećemo reagovati strahom – možda ćemo čak pomisliti: “Evo mog malog saveznika, lovca koji čisti moj dom.”
U konačnici, nije poenta da zavolimo ova bića – to bi možda bilo previše za očekivati. Ali možemo ih poštovati zbog uloge koju igraju u našem kućnom ekosistemu. Tiho, uporno i potpuno samostalno, stonoge čine naš dom boljim mestom – i to bez zahteva, bez pompe i bez priznanja.
