Postoje priče koje se ne završavaju ni nakon poslednje rečenice, one koje se ne zaboravljaju čak ni kad godine učine svoje. Priče koje ostanu tiho da žive u srcima onih koji ih pamte. Takva je i priča o Saši, dečaku čije je detinjstvo stalo onog dana kada je nestao bez traga, ali čije prisustvo nikada nije napustilo njegovu majku.
Bilo je to jedno kasno letnje popodne, obasjano zlatnim zracima sunca koje je lagano padalo preko uske ulice. Saša, tada jedanaestogodišnji dečak, užurbano se spremao za odlazak na fudbalski trening. Uzbuđenje mu je titralo u očima dok je vezivao pertle na svojim omiljenim patikama, starim ali dragim, koje su za njega bile simbol snova o sportskim terenima i velikim utakmicama.
U glavi je već igrao meč, zamišljao kako trči ka golu, kako publika skandira njegovo ime, kako postiže onaj presudni pogodak koji ga pretvara u junaka dana. Dok je izlazio iz kuće, majka mu je iz kuhinje, brižno, pružila flašicu vode. Poljubila ga je u kosu, uz uobičajeno upozorenje: „Samo pazi, nemoj da trčiš preko ulice.“ On joj se nasmešio onim poznatim, nestašnim osmehom i potrčao niz ulicu – ne znajući da je to bio njihov poslednji razgovor.
Kako sati prolaze, majčina zabrinutost, u početku blaga i racionalna, prerasta u uzbunu. Prvo misao: „Zadržao se kod drugara.” Onda pozivi. Odlazak do terena. Ispitivanje suseda. Niko ga nije video. Mrak pada, a nema ni glasa, ni traga. Strah koji nastaje u tim prvim satima postaje stalni saputnik. Policija je uključena, slike se pojavljuju na stubovima, u lokalnim vestima – mala crno-bela lica u potrazi za bilo kakvom naznakom gde bi mogao biti.
U danima, a kasnije i godinama koje slede, majka nikada ne prestaje da čeka. Njegova soba ostaje netaknuta – kao svetinja, kao vreme zamrznuto u trenutku. Na njegovom krevetu stoji igračka, knjiga otvorena na polovini stranice, posteljina još uvek miriše na detinjstvo. „Ako ja ne čekam svog sina, ko će?” – postaje njena svakodnevna misao, njen odgovor na tišinu koju niko ne može da objasni.
Vreme teče, ali nada ostaje. Ponekad, u tišini doma, začuje korake koji joj liče na njegove. Ili na ulici, u nekom nepoznatom detetu, prepozna delić lica svog sina. Ti trenuci traju samo sekundu, ali su dovoljni da srce poskoči – pa padne.
Dvadeset i dve godine nakon tog sudbonosnog dana, sve se iznenada promenilo. Prijateljica majke, koleginica s posla, dobija na svoje ime paket. Neobična stvar – na kutiji ne piše njeno ime, već ime njene drugarice, majke nestalog dečaka. Na kutiji – ime: Verka K.
Otvara ga sa zebnjom, a unutra – patike. One iste koje je Saša nosio tog dana kada je nestao. Lagano izbledela tkanina, ali neizbrisiva emocija. Uz njih, pažljivo presavijen list papira. Na njemu, dečjim rukopisom, piše:
„Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.”
To su reči koje kidaju dušu i zaleđuju dah. Poruka posle 22 godine. Gde je bio? Ko je čuvao patike? Zašto baš sada? Ko je poslao? – pitanja su navirala jedno za drugim, bez odgovora, bez objašnjenja.
Policija je ponovo uključena u slučaj. Prati se paket, pokušavaju se ući u trag pošiljaocu, proveravaju se otisci, analiza rukopisa, ali – ništa. Sve stoji u magli, kao da je sam život odlučio da ne pusti više nijedan podatak.
Za majku, međutim, poruka je bila sve. Sa tih nekoliko reči, ponovo je uspostavljen kontakt koji nikada nije zaista nestao. Iako bez odgovora, ona sada ima potvrdu: on je živ. Ili je bio. Mislio je na nju. Voleo ju je. Iako svet nikada neće saznati celu priču, majka je dobila nešto što joj je bilo važnije od istine – dodir sa sinom, makar na papiru.
Poruku je stavila na noćni stočić. Svako jutro je počinjalo dodirom tog lista, tih slova. Postao je to njen ritual, jutarnja molitva ljubavi. „To je moj razgovor sa njim“, govorila je tiho. „To je moj Saša, moj dečak.“
U tim godinama tišine, ali i ljubavi, majka je naučila da postoji vrsta bola koja ne prestaje, ali i vrsta nade koja nikada ne umire. U toj poruci našla je smisao čekanja.
Ova priča nas podseća na nekoliko važnih stvari:
-
Majčinska ljubav prevazilazi vreme, prostor i logiku.
-
Nada može da opstane i onda kada svi tragovi nestanu.
-
Tišina ne znači zaborav – ponekad je ona samo prostor između dvoje koji se i dalje vole.
-
Život ne donosi uvek odgovore, ali donosi znakove onima koji znaju da ih čitaju.
