Bilo je to jedno od onih povlačenja od svega — vikendica, mir, tišina, bez obaveza, bez poziva, bez potrebe da bilo kome išta objašnjavam. Samo ja i šuma. Nisam planirao ništa posebno. Došao sam da budem. Da ćutim. Da se setim sebe.
Trećeg dana boravka, kada je sve već počelo da usporava, ugledao sam ga. Veliki, miran pas sa sjajnim krznom i debelom ogrlicom. Nije zalajao, nije trčao, nije me obasuo pažnjom kao neki psi koji prose ljubav. Samo je stajao ispred moje kapije i gledao.
Otvorio sam. Ušao je. Tiho, kao da ne želi da mi smeta. Nije tražio ništa – ni vodu, ni hranu, ni kontakt. Samo je došao, legao pored terase, duboko uzdahnuo… i zaspao. San kao kod nekoga ko je godinama tražio mesto gde sme da odloži svoj teret.
Posmatrao sam ga, ne usuđujući se da ga ometam. Spavao je tačno sat vremena. Zatim se, bez pompe, digao, protegao i otišao.
Mislio sam da je to to – jedan slučajni trenutak u nizu neobičnih tišina tog leta.
Ali nije.
Došao je i sledeći dan. I dan posle toga. Uvek u slično vreme. Uvek isti ritual. Bez reči, bez laja, bez potrebe da se potvrdi. Samo je dolazio, spavao, i odlazio.
Tada sam prvi put pomislio – možda on ovde dolazi kao što i ja dolazim u ovu vikendicu. Da pobegne. Da se sakrije. Da pronađe ono što mu kod kuće fali, a što ni ne zna da mu nedostaje dok ga ne oseti.
Odlučio sam da ostavim poruku. Napisao sam nekoliko redova i stavio papirić u malu kesicu, koju sam pričvrstio za njegovu ogrlicu:
„Zanima me ko je vlasnik ovog divnog psa. Da li znate da vas vaš pas svaki dan ‘prevari’ i dođe ovde kod mene da spava oko sat vremena? Samo to – legne i spava. Hvala što ga puštate, čak i ako ne znate gde ide.“
Sutradan je pas ponovo došao – sa porukom.
Na papiru je stajalo:
„Pozdrav. Ja sam vlasnik ovog psa. On živi sa mnom i mojom suprugom, i našom decom – njih šestoro, dvoje mlađih od tri godine. Kod kuće je haos, uvek. On očigledno kod vas dolazi na ‘vikend’. Hvala vam što mu pružate to utočište. Možemo li i mi ponekad da dođemo sa njim?“
Zastao sam i nasmejao se. Nisam znao da li da plačem ili da se smejem. Ali znao sam jedno: taj pas mi je pokazao da čak i kada ne znaš kako da kažeš da ti je dosta – tvoje biće te odvede tamo gde ti je mir.
Taj pas je postao moj tihi prijatelj. Bez reči. Bez zahteva. Samo je dolazio kad mu je trebalo. I odlazio kad se odmori. Kao da mi kaže – ne moraš ništa da objasniš. Samo dođi kad te duša zaboli.
Možda i mi ljudi treba da budemo više kao on – da znamo kad nam treba tišina, da se ne izvinjavamo zbog potrebe da budemo sami, i da ne čekamo dozvolu da se odmorimo od sveta.
