U današnjem članku osvrćemo se na snažno obraćanje oca Predraga Popovića, jednog od najpriznatijih i najvoljenijih teologa današnjice, koji nas svojim rečima i promišljanjima podseća na ono najdublje u nama potrebu za zajedništvom, bliskošću i duhovnom povezanošću.
Njegove poruke, iako jednostavne, nose u sebi veliku težinu i dubinu, a posebno se izdvaja njegova kritika jedne često izgovarane rečenice: „Ne treba mi niko.“Otac Predrag jasno stavlja do znanja da ovakva misao, iako naizgled bezopasna, zapravo predstavlja duhovnu zamku. Mnogi ovu rečenicu izgovaraju u trenucima bola, razočaranja, izdaje ili zamora, verujući da se na taj način štite. Međutim, on upozorava da se iza nje krije suptilan, ali opasan proces udaljavanja od suštine ljudskog postojanja. Čovek je, kako ističe, po svojoj prirodi biće odnosa, zajednice i ljubavi. Kada se udalji od tih temelja, ne gubi samo druge – gubi i samoga sebe.
- Ono što čini poruku oca Predraga posebno značajnom jeste njegova sposobnost da istakne kako duhovnost nije izolacija, niti bežanje od ljudi. Naprotiv, prava duhovnost se ostvaruje kroz odnose. Upravo kroz zajednički život – u porodici, prijateljstvu i zajednici – čovek se oblikuje, suočava sa sopstvenim slabostima i raste. Bez tih odnosa, ostaje zarobljen u iluziji da je samodovoljan, a to ga može dovesti do duhovne obmane.
Otac Predrag upozorava da kada neko kaže: „Samo ja i Bog, niko mi drugi ne treba“, u prvi mah to može zvučati kao uzvišen stav, ali u stvarnosti je to duhovna klopka. U tom stavu se krije laž da čovek može biti potpuno duhovan bez ikakve veze sa drugima. A u toj laži počinje izolacija, gubitak duhovne ravnoteže i pad u egocentričnost.
Jedan od ključnih momenata u njegovom govoru je upozorenje da izolacija nije znak duhovne snage, već prvi korak ka duhovnom slabljenju. Kada se osoba odvoji od svojih bližnjih, prestaje da prima savete, opomene, utehu – sve ono što zajednica pruža. Postaje ranjiva, podložna sopstvenim slabostima, i više ne može da razlikuje glas Božiji od glasa svojih emocija i strahova.
Zli duh, kaže otac Predrag, ne dolazi odmah sa strašnim iskušenjima, već kroz tihu misao koja šapuće: „Ne treba ti niko. Biće ti lakše sam.“ Taj šapat uvodi osobu u samoću koja ne leči, već udaljava – od Boga, od ljudi, od istine. To nije duhovna samoća koja pročišćava, već zatvorenost koja zarobljava. Čovek tada počinje da služi ne Bogu, već sebi – svojim osećanjima, svojim slabostima, svom egu.
- U kulturi današnjice, koja često veliča individualizam i samodovoljnost, ovakva poruka zvuči kao kontrakultura. Danas se podstiče da čovek bude sam svoj gospodar, da ne zavisi ni od koga, da gradi svoj svet u tišini, bez mešanja drugih. Ali otac Predrag nas podseća da prava duhovna zrelost ne dolazi iz samoće, već iz sposobnosti da budemo u odnosima, da opraštamo, da trpimo i služimo jedni drugima.
Zajednica, kako on kaže, nije samo prostor u kojem živimo – to je škola ljubavi, poniznosti i žrtve. U porodici, sa svim njenim teškoćama, učimo da volimo nesavršene ljude, da prihvatimo slabosti drugih i da delimo teret života. Upravo ti trenuci u kojima ostajemo uz druge, čak i kada je teško, oblikuju nas kao autentična ljudska bića.
Zato, kad dođe trenutak slabosti, kad nam se učini da bi nam bilo lakše bez drugih, setimo se da to nije glas Boga, već šapat onog koji želi da nas odvoji od svetoga. Umesto da gradimo zidove, pozvani smo da gradimo mostove. Otvorimo se, iako to ponekad znači ranjivost, jer upravo kroz tu ranjivost – Bog deluje.
Na kraju, otac Predrag ne opominje iz gneva, već iz ljubavi. Njegove reči nisu osuda, već poziv na povratak sebi i Bogu kroz druge. Ne izgovarajte da vam niko ne treba, poručuje on. Jer niste stvoreni za samoću. Stvoreni ste za ljubav.
