Pre tačno deset godina svet je izgubio jednog od najznačajnijih kantautora sa prostora bivše Jugoslavije – Arsena Dedića. Njegova smrt nije bila samo kraj jednog umetničkog poglavlja, već i trenutak u kojem je cela regionalna muzička i kulturna scena ostala bez svog najdubljeg lirskog glasa, bez pesnika koji je, kroz stihove i note, znao da izrazi ono što mnogi nisu umeli ni da prepoznaju u sebi.
Kroz vreme koje nas sve brže odvaja od datuma njegove smrti, činilo se da uspomene na Arsena postaju tiše, intimnije, ali i dublje. I baš kada se činilo da se ta rana polako zatvara, stigla je vest koja je duboko potresla javnost: iznenada je preminuo i Matija Dedić, njegov sin, renomirani pijanista i plod velike ljubavi između Arsena i njegove životne saputnice, Gabi Novak. Ova tragedija dodatno je naglasila krhkost života i umetničkog nasleđa koje ostaje, ne samo u pesmama i albumima, već i u dušama onih koji su te umetnike voleli.
Međutim, priča o Arsenovom životu nikada se ne može svesti isključivo na datume, diskografiju i koncertne dvorane. Njegov život bio je, iznad svega, poezija u pokretu. On je pripadao svetu umetnosti na način koji retko ko može – ne kao prolazni gost, već kao njen prirodni deo. Njegova senzibilnost, njegova ranjiva snaga i duboka duhovna rezonanca privlačili su umetnike, glumce, pesnike, ali i obične ljude koji su se u njegovim stihovima prepoznavali.
U tom kontekstu, nije neobično da je i Neda Arnerić, jedna od najlepših i najvoljenijih glumica s ovih prostora, u mladosti bila očarana Arsenom. Njih dvoje nisu nikada bili u vezi, ali njihova platonska povezanost ostala je duboko urezana u Nedino sećanje. Bila je to priča o mladalačkoj zanesenosti, o umetničkom zanosu i o jednom nežnom susretu koji se nikada nije razvio u vezu, ali je zauvek ostao kao tiha emocija.
Sve je počelo na snimanju filma „Višnja na Tašmajdanu“, u kojem su oboje igrali. Tada je Neda bila tek petnaestogodišnja devojčica, a Arsen već afirmisani umetnik u usponu. On je na nju delovao kao figura iz sveta izvan njenog tadašnjeg razumevanja – nežan, distanciran, intelektualno snažan. Neda je kasnije, u intervjuu iz 2015. godine, iskreno priznala:
„Bio je to jedan od retkih muškaraca u koje sam bila iskreno zaljubljena, a da se između nas nikada ništa nije dogodilo. Njegova umetnost je bila između nas kao zid koji se ne može preskočiti. Ne želim da zvučim patetično, jer takvom čoveku, takvoj umetnosti, patetika ne priliči.“
Nedina sećanja nisu bila samo emotivna, već i izraz divljenja prema Arsenovoj celokupnoj pojavi. Govorila je o tome kako nije znala da razgraniči Arsena kao umetnika od Arsena kao čoveka, jer je sve što je on bio – bilo prožeto umetnošću. Ona je rekla da se zaljubila možda baš u tu njegovu umetničku dimenziju, u ono što je on predstavljao, više nego u ono što je on bio u svakodnevici.
O Arsenovom ljubavnom životu u mladosti, Neda je iznela i šaljiva, ali nežna zapažanja. Govorila je kako je on, pre nego što je upoznao Gabi, imao po dve devojke u svakom gradu, jer je voleo da bude voljen i lako se prepuštao emocijama. Ipak, razlika u godinama – on je bio dvostruko stariji – činila je vezu tada nemogućom. „Danas to ne deluje kao velika razlika“, rekla je Neda, „ali tada je bilo ogromno. Ja sam bila dete, a on muškarac, potpuno drugačijeg sveta i zrelosti.“
Na drugom kraju te priče o ljubavi, umetnosti i životu, nalazi se Gabi Novak, žena koja je u Arsenovom životu zauzela posebno mesto – partnerka, prijatelj, saborac i muza. Njihov odnos nije počeo kao strastveni vrtlog, već kao tiha saradnja i prijateljstvo, koje je s vremenom raslo u nešto što nijedna prepreka nije mogla da ugrozi.
Njihovo prvo upoznavanje desilo se 1958. godine, ispred jednog televizijskog studija u Zagrebu. Arsen je tada bio mladi umetnik u potrazi za svojim mestom, dok je Gabi već imala izgrađenu karijeru. Veza je bila posredovana putem tekstopisca Marija Bogliunija, koji je Gabi predstavio Arsena pod njegovim tadašnjim pseudonimom – Igor Krimov. „Izgledao je kao dečačić, bled i mršav, ali sa neverovatnom energijom“, rekla je Gabi.
Njihova saradnja je počela kroz pesmu „Netko bdije nadamnom“, za koju je Arsen radio prevod. Ta pesma se našla na njenom albumu iz 1962. godine. Prijateljstvo se produbljivalo, a emocije rasle. Međutim, oboje su tada bili u drugim brakovima. Arsen je bio sa Vesnom Matoš, s kojom je imao ćerku Sandru, dok je Gabi iza sebe imala brakove sa Bogdanom Debenjakom i Stipicom Kalogjerom.
Tek kada su se oboje oslobodili tih prošlih veza, započeli su zajednički život. Arsen je često isticao da između njih nije bilo spektakularnog početka, nego postepeno prožimanje, odnos koji je rastao iz poverenja, bliskosti i zajedničkih vrednosti.
On je rekao:
„Nije bilo ni groma, ni spektakla. Postali smo ljubavnici, roditelji, a zatim i supružnici – sve u svoje vreme.“
Njihova veza trajala je više od četiri decenije – protkana je bila ne samo ljubavlju, već i brojnim iskušenjima:
-
Smrt njihovog prvog deteta, usled šoka izazvanog lažnom vešću o Arsenovoj smrti.
-
Požar u njihovom domu.
-
Arsenova transplantacija jetre u Padovi 2004. godine.
O tim teškim trenucima, Arsen je govorio s dubokom introspekcijom. Tokom boravka u bolnici, nije želeo ni televizor ni muziku – želeo je da se suoči sa sobom. „Gledao sam senku Hrista na zidu i razmišljao. To je bio moj put ka sebi.“
Gabi je sve to stojički podnosila, i nikada nije napustila njegovu stranu. Bila je njegova sapaćenica i snaga, čak i kada je bilo teško.
„Nije bilo lako živeti s Arsenom, ali ja sam to mogla,“ rekla je sa blagim osmehom.
Arsen je često govorio da su oni „običan par“ – sa svetlim i mračnim trenucima, ali jedno bez drugog nisu mogli. Njihov odnos bio je, na mnogo načina, primer kako ljubav može da opstane i raste, čak i u olujama koje život neumorno šalje.
Do poslednjih dana, Gabi je ostala uz njega, ne kao senka, već kao svetionik. On je odlazio, ali je znao da ostaje u njenom srcu. A ona je znala da njega ne može da izgubi – jer on nije bio samo čovek, već i pesma, sećanje, stih i melodija koju će zauvek nositi u sebi.
