Na beogradskom Novom bežanijskom groblju, poslednjih dana zabeležena je scena koja je ostavila snažan emotivni utisak na sve prisutne. U tišini, bez reči i pompe, jedna tajanstvena žena obučena u crninu, sa belom ružom u ruci, prišla je grobu jednog od najistaknutijih ljudi domaće muzičke scene – Saše Popovića. Njena pojava, dostojanstvena i tiha, dodatno je naglasila dubinu tuge i značaj samog trenutka.
Ovaj događaj desio se povodom četrdesetodnevnog pomena Saši Popoviću – muzičkom stvaraocu, producentu, vizionaru i čoveku koji je godinama oblikovao domaću estradu. Njegova prerana smrt ostavila je duboku prazninu ne samo u krugu porodice i prijatelja, već i među brojnim saradnicima i publikom širom regiona. Bio je figura koja je prevazilazila okvire profesije – neko ko je ostavio trag u srcima mnogih.
U atmosferi ispunjenoj tugom, mirnoćom i dostojanstvom, groblje je tog dana postalo mesto na kojem su emocije bile opipljive. Najbliži članovi porodice, koji su došli da obeleže ovaj važan trenutak, bili su njegova supruga Suzana Jovanović, kao i njihovo dvoje dece – ćerka Aleksandra i sin Danijel. Suzanina tuga nije mogla da se sakrije. Približavala se grobu korak po korak, dok su suze neprekidno klizile niz njeno lice. Kleknula je pred spomenik, nežno dodirnula njegovu sliku, i počela da tiho, kroz jecaje, govori. Bio je to trenutak kada vreme staje, kada se tuga pretoči u reči koje više niko ne može da čuje – osim onoga kome su namenjene.
Deca su, sa izrazima bola na licima, čvrsto držala majku za ruke. U toj porodičnoj tišini bola, videlo se i nešto više – snaga zajedništva, osećaj pripadnosti i potreba da jedno drugo drže čvrsto, kako bi izdržali taj dan. U trenucima kada su reči nemoćne, dodir i prisustvo najmilijih postaju najjača uteha.
Prisutni su primetili i dolazak Dejana Ćirkovića Ćire, bliskog prijatelja i dugogodišnjeg muzičkog saradnika porodice Popović. Ćira, koji je bio i kum Saši i Suzani, ostao je uz porodicu tokom čitavog obreda. Bez mnogo reči, stajao je uz Suzanu, ruku položenih na njeno rame – taj gest sažima više od bilo kakvog govora. Bio je tu kao oslonac, kao simbol neprekinute veze između prijatelja, čak i nakon smrti.
Kada su prisutni počeli da pale sveće, tišina je prekinuta zvukom zvona sa crkvenog tornja. Zvona su odjekivala grobljem kao da i nebo želi da oda počast. Taj trenutak spojio je duhovno i zemaljsko, prenoseći prisutnima osećaj da Sašin duh nije nestao, već da i dalje bdije nad onima koje je voleo.
Grobnica je bila bogato ukrašena cvećem, ali je jedan aranžman posebno privlačio pažnju – srce sačinjeno od belih krizantema. Ovaj simbol, koji se tradicionalno povezuje sa tugom i večnom ljubavlju, bio je izražaj onoga što je Saša značio svojim najbližima. Nadgrobna ploča ukrašena je njegovom fotografijom na kojoj se smeši – nasmejan i vedar, baš onakav kakvim ga je većina i pamtila. Spomenik je urađen s merom, u stilu koji je oslikavao samog Sašu – dostojanstven, skroman, ali sa stilom.
Dan pre pomena, porodica je u potpunoj tišini, daleko od očiju javnosti i kamera, došla da obiđe grob. Želeli su još jedan, intiman trenutak, da u molitvi i sećanju budu sa voljenim čovekom. Ovaj čin svedoči o dubokoj vezi koju smrt nije mogla da prekine – jer istinska ljubav ne prestaje ni posle života.
Sašina smrt je potresla ne samo one koji su ga poznavali privatno, već i širu javnost. Njegova sahrana, koja je održana 6. marta, okupila je ogroman broj ljudi iz sveta muzike, medija i javnog života. Bili su prisutni brojni umetnici i javne ličnosti, među kojima:
-
Lepa Brena
-
Boba Živojinović
-
Marija Šerifović
-
Neda Ukraden
i mnogi drugi, koji su došli da mu iskažu poštovanje i oproste se od čoveka čiji je rad oblikovao njihove karijere, ali i ostavio pečat u istoriji domaće muzičke industrije.
Dok tuga i dalje traje, sve je više onih koji veruju da je najbolji način da se čuva uspomena na Sašu Popovića – kroz dela koja je ostavio iza sebe. Njegove emotivne emisije, pesme koje su obeležile epohu, i brojne karijere koje je lansirao i negovao, deo su njegovog nasleđa. Ali ono što ga je posebno izdvajalo bila je njegova humanost, posvećenost porodici, i spremnost da pomogne i onda kada niko drugi nije želeo ili mogao.
Mnogi koji su ga poznavali govore o njegovim malim, ljudskim gestovima, o pozivima koji su stizali u trenucima kada su bili najpotrebniji, o podršci koja nije tražila uzvrat. Bio je prijatelj, mentor, čovek koji je znao slušati. I baš to ga je činilo velikim.
Zato i ne čudi što se, čak i mesecima nakon njegove smrti, ljudi okupljaju da ga se sete. U tišini, sa poštovanjem, donose cveće, pale sveće, pričaju priče o njemu. Tuga traje, ali i uspomena jača. Grob nije mesto kraja, već mesto susreta – između onoga što je bilo i onoga što ostaje.
U jednoj slici – žena u crnini s belom ružom, u drugoj – ćerka koja drži majku za ruku, u trećoj – kum koji ćuti uz rame prijateljice, oslikava se čitava ljudska drama – o ljubavi, gubitku i snazi sećanja.
Upravo ti detalji čine ovaj trenutak večnim. U bolu se prepoznaje veličina veze. A kada veza prevazilazi smrt, onda čovek zaista nikada ne nestaje.
Saša Popović živi u pesmama koje je pomogao da nastanu, u karijerama koje je podizao, u porodičnim pričama koje će deca i unuci pričati. I na svakom pomeniku, sveći, beloj ruži i tišini – ostaće zapisano ono što se ne može rečima izraziti. Ljubav koja traje.
