Zvučaće čudno, ali moj suprug i ja smo došli do tačke u kojoj više ne možemo podneti svoje unuke. Pre nego što nas osudite, želim da podelim našu priču, možda ćete onda razumeti kako je došlo do toga.
– Naša ćerka je tokom trudnoće imala komplikacije i dugo smo se brinuli za njen i bebama život. Kada smo saznali da nosi blizance, našoj sreći nije bilo kraja. Nismo mogli ni sanjati da ćemo imati dva unuka odjednom, i činilo nam se da nas čeka najlepši period života.
Nažalost, stvari su se zakomplikovale nakon porođaja. Našu ćerku je čekao dug i iscrpljujući oporavak, pa smo suprug i ja preuzeli brigu o bebama. Dani i noći su prolazili u neprekidnoj brizi – hranjenje, presvlačenje, uspavljivanje. Radili smo sve to bez prigovora jer smo želeli da pomognemo svojoj ćerki dok ne stane na noge.
– Kada se ona oporavila i vratila kući, nastavili smo joj pomagati. Isprva je sve bilo u redu – ona je cenila naš trud, a mi smo uživali u unucima. Međutim, s vremenom se njeno ponašanje promenilo. Počela je bez ikakvog razloga da dovodi decu kod nas, čak i kada nije imala obaveze, samo da bi imala više slobodnog vremena.
U početku smo i dalje pokušavali da budemo strpljivi. Ali kako su dečaci rasli, postali su nemogući za kontrolisanje. Naša ćerka ih nikada nije naučila granicama, reč “ne” nije postojala u njihovom svetu. Svaki njihov dolazak kod nas bio je kao mala oluja – u samo nekoliko minuta uspeli bi da prevrnu celu kuću, razbacaju stvari, vrište i jure bez prestanka.
Jednom prilikom, kada sam pokušao da ih smirim, jedan od njih je uzeo flomaster i obojio tapete u hodniku. Tada sam mu blago udario po stražnjici, misleći da će bar malo shvatiti da to nije u redu. Ali umesto toga, naišao sam na besan izlazak moje ćerke. Napravila je skandal tvrdeći da nemam pravo da podižem glas na njenu decu i da ih, ako želim, mogu samo paziti i maziti, nikako disciplinovati.
Od tada, stvari su postale još gore. Pokušavali smo joj objasniti da više ne možemo izdržati toliku odgovornost i stres. Govorili smo joj da nam treba mir, ali ona to ne želi da razume.
Pre nekoliko nedelja primetili smo da nam je nestao novac iz sobe. Nije bila velika suma, ali za decu je to pravo bogatstvo. Sigurni smo da su ga uzeli unuci, ali kada smo pokušali da o tome razgovaramo sa ćerkom, odbila je i da sasluša, ubeđena da oni to ne bi uradili.
Sada smo iscrpljeni i očajni. Više ne znamo kako da joj objasnimo da ne želimo stalno da brinemo o njenoj deci, niti da se svakodnevno suočavamo sa haosom koji prave. Suprug i ja želimo miran život u starosti, ali naša ćerka to nikako ne prihvata.
Ne znamo kako da izgovorimo ono što nas najviše boli – da su nam unuci postali teret i da ne možemo više. Osećamo se kao loši ljudi, ali istovremeno ne možemo ignorisati granice svoje izdržljivosti.
BONUS TEXT:
Ceo naš brak bio je skroman. Oboje smo vredno radili, pazili na svaku paru i štedeli gde god smo mogli. Nismo imali mnogo, ali nikada nismo ni gladovali. Imali smo dovoljno za život i ja sam verovala da je to dovoljno za sreću. Barem sam tako mislila.
Onda je jednog dana zazvonio telefon i promenio nam živote. Njegov stric, imućni neženja koji je godinama živeo u inostranstvu, preminuo je i iznenada mu ostavio ogromno nasledstvo. U trenutku su svi naši problemi nestali – dugovi, brige, pitanja „kako ćemo kraj s krajem“.
