Nakon što je Siniša Mihajlović, legendarni fudbaler i cenjeni trener, preminuo 16. decembra 2022. godine, njegov odlazak ostavio je neizbrisiv trag – ne samo u sportskom svetu, već i u srcima njegove porodice, prijatelja i obožavalaca. Među onima koji su najdublje osetili njegovu odsutnost bila je njegova supruga Arijana, žena s kojom je podelio ceo svoj život, ljubav, roditeljstvo i zajedničke borbe.
Njeno povlačenje iz javnosti bilo je očekivano i prirodno. Nakon gubitka osobe koja je predstavljala stub njenog sveta, tišina i osama postale su jedini prostor u kojem je mogla disati. Tuga, duboka i sveprožimajuća, učinila je da se zatvori u svoj dom, u sećanja, u zidove koje su zajedno gradili i u predmete koje je Siniša ostavio iza sebe.
Ipak, kao što život neumorno teče dalje, i Arijana je, uz ogromnu podršku dece i najbližih prijatelja, počela da oseća kako se u njoj rađa potreba za novim korakom. Nije bilo reči o zaboravu, već o oblikovanju bola u nešto smisleno. Ta transformacija tuge u akciju bila je njen način da preživi.
Novi početak kroz posao
U želji da pronađe novo uporište, Arijana se okrenula poslu koji joj je u srcu oduvek bio blizak – ugostiteljstvu. U saradnji sa poslovnim partnerom Alesandrom, odlučila je da u Rimu, gradu koji joj je dom i mesto mnogih uspomena, otvori restoran-bar. Ovaj korak nije bio samo poslovna odluka, već terapijski čin – nešto što će joj pomoći da krene napred, a istovremeno ostane povezana sa svime što je izgubila.
Restoran nije bio puka investicija, već prostor u koji je unela deo svoje duše. Sama je osmislila enterijer, želeći da sve odiše porodičnom toplinom, uspomenama, ali i snagom za nove početke. Njene ćerke su učestvovale u uređenju, dodajući lične detalje koji su prostor učinili autentičnim i nežno nostalgičnim. Restoran se nalazi u rimskom kvartu Parioli, delu grada koji za Arijanu ima posebno značenje – tamo je provela mladost, zaljubljivala se i gradila prve porodične temelje.
Za Arijanu, ovaj lokal nije samo mesto gde se poslužuje hrana – on je emotivna mapa, mesto spajanja prošlosti i sadašnjosti. Posetioci često komentarišu prijatnu atmosferu, toplinu prostora i izuzetnu energiju koju osećaju čim kroče unutra. Sve to je plod njene unutrašnje borbe i potrebe da pronađe svetlo posle tame.
Sećanje koje ne blede
U retkim obraćanjima javnosti, Arijana je iskreno govorila o trenutku kada je izgubila supruga. Taj decembarski dan, u njihovom domu u Rimu, obeležila je tiha drama oproštaja. Oko Siniše su bili njegovi najbliži – ona, njihova deca, roditelji i jedan prijatelj. Držala ga je za ruku, šapnula mu da može mirno otići, jer će ona brinuti o deci. Taj trenutak, kada je osetila kako ga napušta poslednji dah, zauvek je ostao urezan u njenoj duši.
Nakon njegove smrti, Arijana je govorila o tome kako je često osećala njegovo prisustvo. Ponekad bi čula korake, osetila da se posteljina pomera, kao da je još uvek tu. Broj 19 počeo je da se pojavljuje svuda – datum Sinišine sahrane, datum rođenja njene majke i njihove ćerke, pa čak i pogled na sat koji bi pokazivao 19:19. Sve te znakove doživljavala je kao njegov tihi podsjetnik da je još uvek s njima, prisutan u njihovim životima.
Govorila je da na groblju ne oseća njegov duh. Za nju, on je bio prisutan u njihovom domu – u njegovoj odeći, u mirisima, u svakodnevnim predmetima. Njegov kačket koji bi stavila na glavu kada bi poželela da ga oseti bliže, fotografije koje bi prelistavala u trenucima slabosti – to su bili njeni rituali tuge, načini da pronađe mir u neizlečivoj boli.
