Priča o devojčici iz sela Aleksandrovsko, koja je dvanaest godina života provela zatvorena u sanduku, spada među najšokantnije primere ljudske tragedije, zanemarivanja i društvenog kolapsa. Iako deluje gotovo neverovatno, ova priča je istinita i otkriva duboke pukotine u sistemima koji bi trebalo da štite najslabije. Iza tišine jedne kuće krila se sudbina koju niko nije mogao ni da nasluti – sve dok smrt jedne žene nije otvorila vrata jednog zapečaćenog pakla.
Ljubov Mihalicina, žena sa margine društva, radila je kao mlekarica u kolhozu tokom sedamdesetih godina u Sovjetskom Savezu. Život u siromaštvu, kombinovan s osećajem izolacije i niskim samopouzdanjem, doveo ju je do zloupotrebe alkohola. Povučena, nesigurna i socijalno izolovana, Ljubov se sve više oslanjala na piće kao jedini ventil za svoje unutrašnje rane. Vremenom, u njenom svakodnevnom životu nestajala je svaka struktura.
Kada je zatrudnela, njena punačka građa i činjenica da je živela povučeno omogućili su da trudnoću sakrije od sveta. Nije se javila lekaru, niti je zabeležena kao trudnica u bilo kakvim evidencijama. Tako je 1977. godine, u potpunom mraku i samoći svog doma, bez medicinske pomoći, rodila devojčicu. Njeno rođenje prošlo je neprimećeno, bez ikakvog znaka života koji bi uznemirio selo – nije bilo dečjeg plača, poseta ni radosti.
Majčinski instinkt, koji bi kod većine žena bio prirodan odgovor na rođenje deteta, kod Ljubov je bio potpuno izostao. Bez svesti o odgovornosti ili ljubavi, odlučila je da novorođenče smesti u stari drveni sanduk. Taj sanduk, koji je verovatno služio za čuvanje odeće ili starih predmeta, postao je jedini svet u kojem je dete živelo.
Tokom narednih 12 godina, devojčica je:
-
spavala u sanduku,
-
jela i obavljala nuždu u istom prostoru,
-
nikada nije izašla iz njega,
-
nije naučila da govori, hoda ili koristi pribor za jelo.
Njena ishrana bila je krajnje oskudna – mleko i hleb su činili osnovu, dok su ponekad dolazili ostaci hrane iz kolektivne menze koje je Ljubov donosila pod izgovorom da su namenjeni psima. Ponekad bi očistila sanduk od otpada, ali nikada nije pružila detetu minimum uslova za život dostojan čoveka. Sunce, svež vazduh i ljudski kontakt za devojčicu su bili potpuno nepoznati.
Godinama niko nije sumnjao da se iza vrata Ljubovine kuće odvija nešto strašno. Njena povremena odsustva s posla nisu izazivala zabrinutost jer su bila očekivana zbog njenog alkoholizma. Komšije su je doživljavale kao čudnu, ali ne nužno opasnu. Međutim, 1989. godine sve se promenilo.
Ljubov se nije pojavila na poslu nekoliko dana, a kada je jedna koleginica odlučila da je obiđe, zatekla je otvorena vrata i Ljubov mrtvu za stolom. Kasnije je utvrđeno da je umrla od srčanog udara. Iako se činilo da je to kraj još jedne tužne priče, tada se dogodilo nešto nezamislivo.
Iz jednog ugla sobe dopirali su neobični zvuci. Na starom šporetu stajao je poznati drveni sanduk. Ispočetka su svi mislili da se unutra kriju pacovi, ali kada su otvorili poklopac – prizor je bio užasavajući.
Unutra je ležalo stvorenje nalik detetu, potpuno prljavo, deformisano, u krpama koje su više ličile na krpe nego na odeću. Neprijatan miris bio je nepodnošljiv. Dete je pokušalo da govori, ali glas joj je bio sličniji neartikulisanim psovkama, što je jedino znala. Pokretima ruku jasno je pokazivala da je gladna. Predsednik kolhoza koji je stigao na lice mesta, onesvestio se od šoka.
Otkriveno je da je devojčica čitav svoj život provela u tom sanduku, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom. Bila je visoka svega 60 centimetara, a lekari su procenili da ima između 10 i 12 godina. Njene noge su atrofirale od dugotrajnog sedenja, ruke su bile slabo razvijene, unutrašnji organi oslabljeni, a psihičko stanje teško narušeno.
Uprkos svemu, nije imala zarazne bolesti. To je bilo pravo čudo. Smeštena je najpre u bolnicu, a zatim u dom za decu sa invaliditetom u Muriginsku. Budući da nije imala identifikaciju, niti je umela da kaže svoje ime, dobila je ime Maša Mihalicina. U trenutku kada je prebačena, nije znala:
-
kako se koristi kašika,
-
kako da se obuče,
-
nije razumela ljudske izraze emocija,
-
plašila se svetla – sunčevi zraci su joj izazivali suze,
-
nije mogla da stoji, već se kretala puzeći.
Međutim, ono što je usledilo, pokazalo je nevjerovatnu otpornost ljudske psihe. Uz podršku lekara i vaspitača, Maša je počela da se menja. Uspela je da nauči da govori jednostavne rečenice, polako se socijalizovala i stekla prve prijatelje. Njeno sećanje na godine provedene u sanduku nije bilo jasno – stručnjaci su to protumačili kao mehanizam psihičke odbrane.
Deca i osoblje doma uložili su veliki trud da joj pomognu. Kroz svakodnevne vežbe i strpljiv rad:
-
Maša je počela da koristi pribor za jelo,
-
Učila je da hoda uz pomoć sprava,
-
Postepeno je razvijala osnovne komunikacijske veštine,
-
Počela je da pokazuje emocije – naročito smeh i zahvalnost.
Ova priča otkriva ne samo surovost pojedinca, već i pukotine u društvenim sistemima koji bi trebalo da štite najugroženije. U selu, niko nije znao za postojanje deteta. Niko nije ni posumnjao da u toj kući postoji još jedan život. Nezainteresovanost, socijalna distanca i nefunkcionalna birokratija omogućile su da jedno dete bude odgajano u apsolutnoj tami, bez jezika, igre, ljubavi i slobode.
Takođe, ona postavlja pitanje društvene odgovornosti. Kako je moguće da neko godinama ne ode u kuću koleginice ili komšinice? Kako su komunalne i zdravstvene institucije propustile da registruju trudnoću, porođaj, pa i samu smrt deteta – da nije bilo slučajnog otkrića, Maša bi verovatno umrla nepoznata i neotkrivena.
Danas, Mašina priča živi kao opomena. Njeno iskustvo služi kao upozorenje da ne smemo zatvarati oči pred znakovima zanemarivanja i zlostavljanja. Da se tišina ne tumači uvek kao mir. I da, ponekad, iza zatvorenih vrata može postojati čitav jedan svet bola, patnje i zaborava – sve dok neko ne pogleda dublje.
Ona nije samo devojčica iz sanduka – ona je svedočanstvo da, i kad nam se čini da je sve izgubljeno, ljudska bića mogu da prežive nezamislivo i da se, uz pomoć, čak i nakon najstrašnijih trauma – ponovo nauče kako da žive.
