Ljubica Adžović bila je žena čiji je život bio ispunjen ne samo izazovima, već i neobičnim talentom koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj filmskoj industriji. Rođena u Zupcima kod Bara, u porodici romskog porekla, Ljubica je odrasla u skromnim uslovima, bez formalnog obrazovanja. Njen životni put bio je obeležen borbom za opstanak, ali i neobičnim susretom sa svetom umetnosti koji će zauvek promeniti njen život.
- Njena priča postaje još fascinantnija kada se setimo da je postala prepoznatljivo ime u filmskoj industriji bez ikakvog glumačkog obrazovanja. Njena prirodna harizma i autentičnost privukle su pažnju reditelja Emira Kusturice, koji je prepoznao njen potencijal i odlučio da je angažuje za film “Dom za vešanje”. Ova odluka označila je početak njene filmske karijere i otvaranje vrata prestižnih filmskih festivala.
Nakon uspeha u “Domu za vešanje”, Ljubica je ponovo sarađivala sa Kusturicom u filmu “Crna mačka, beli mačor”, gde je tumačila lik babe Sujke. Ova uloga dodatno je učvrstila njen status filmske legende. Njena posvećenost umetnosti bila je očigledna, a njena sposobnost da prenese emocije i dubinu likova bila je neupitna.
- Iako su joj nudili uloge u inostranstvu, Ljubica je ostala verna Kusturici, smatrajući ga ključem njenog umetničkog izraza. Njena lojalnost i poverenje u njega bili su neupitni, a ona je verovala da samo uz njega može u potpunosti izraziti svoj glumački potencijal.
Pored svoje filmske karijere, Ljubica je bila posvećena majka devetoro dece. Njena svakodnevna borba za opstanak porodice bila je ispunjena ljubavlju i posvećenošću. Iako nije znala tačan broj unuka i praunuka, njena ljubav prema porodici bila je neosporna.
- U kasnijim godinama, Ljubica je živela između Francuske i Švedske. Godine 2001. zatražila je politički azil u Francuskoj, izražavajući bojazan od opasnosti koje su joj pretili, navodeći crnogorsku mafiju kao razlog za svoj strah. Međutim, pet godina kasnije, 2006. godine, odlučila se na povratak u Crnu Goru, gde je nakon kraće bolesti preminula u 82. godini života.
Nažalost, njene poslednje godine nisu prošle bez turbulencija. Neposredno pre njene smrti, u javnosti se pojavila netačna i neosnovana vest, koja ju je, zbog greške jednog novinara i prenosa agencije Tanjug, povezivala sa užasnim optužbama o trgovini decom. Ova lažna informacija izazvala je buru nezadovoljstva i bol porodice Adžović, a ubrzo je i demantovana. Ljubica je, nažalost, postala još jedna žrtva nepažnje i površnosti u medijskom sistemu, što je dodatno bacilo senku na njenu već složenu životnu priču.
Iako nije imala formalno obrazovanje ni akademsku pozadinu u oblasti glume, njen životni put i nepatvorena harizma doneli su joj status jedne od najzapaženijih i najomiljenijih ličnosti na jugoslovenskoj filmskoj sceni. Bila je svojevrsni nebrušeni dijamant, prava umetnica naroda, čiji je izražaj na filmu zračio istinom, snagom i emocionalnom dubinom koja se retko sreće.
Njena priča je inspiracija za sve nas, podsećajući nas da umetnost ne poznaje granice i da pravi talent može doći iz najneočekivanijih izvora. Ljubica Adžović ostavila je neizbrisiv trag u svetu filma, a njena životna priča nastaviće da inspiriše buduće generacije.
