Iza osmeha koji krasi lice poznatih ljudi često se kriju složene borbe koje javnost ne vidi. Takav je i životni put Lazara Strugara, glumca koji je domaćoj publici ostao u sećanju kao Avaks iz popularnog filma Kad porastem biću kengur. Iako je lik koji je tumačio donosio humor i lakoću na filmsko platno, njegov lični život bio je daleko od vedrine. Dugogodišnja borba sa zavisnošću, sa svim svojim tamnim stranama, pretvorila se u put samospoznaje, snage i posvećenosti – ne samo sopstvenom izlečenju, već i pomoći drugima koji se nalaze na ivici.
Lazar danas svedoči o tome koliko je proces izlaska iz kandži zavisnosti težak, iscrpljujući i često prepun padova, ali i koliko čovek može biti snažan kada odluči da više ne beži – ni od sebe, ni od istine.
Njegova borba je počela tiho, neprimetno, kao i kod mnogih drugih. Prve dodire sa psihoaktivnim supstancama imao je već u tinejdžerskim godinama. Sa četrnaest ili petnaest godina probao je marihuanu – čin koji tada nije izgledao opasno, već više kao radoznalost ili bunt protiv ustaljenih normi. Ipak, sa sedamnaest godina stvari su krenule nizbrdo – upoznao se sa heroinom. Taj susret nije bio samo fizičko iskustvo, već i otvaranje vrata jednom potpuno drugačijem svetu – svetu zavisnosti, iluzija i unutrašnje praznine.
Lazar je iskreno govorio da su ga droge privukle ne zbog “uživanja”, već zbog unutrašnjeg bola. Osećao je emocionalnu prazninu, nesigurnost, manjak duhovnog oslonca. Droga mu je delovala kao privremeno rešenje – da ublaži patnju, da premosti ono što ne može da razume ili izdrži. Nije to bila slabost tela, već slabost duše, kako je sam priznavao.
I dok su se karijerni uspesi nizali, unutrašnje stanje ostajalo je nestabilno. Prve velike filmske uloge donele su mu popularnost i priznanje, ali nisu popunile rupu u srcu. Razočaranja u privatnom životu, nesigurnosti, pa i očekivanja koja su drugi imali od njega, bili su okidači da se ponovo okrene supstancama. Tako se spirala zavisnosti nastavila, ponekad tiho, ponekad eksplozivno – ali nikada bez posledica.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka njegove prošlosti bio je susret sa dilerom, koji je tražio dug. Lazar je tada, potpuno svesno, sedeo za stolom sa pištoljem ispred sebe, svestan da se može dogoditi nešto fatalno. Taj trenutak otkriva dubinu očaja u koji je bio gurnut. Zavisnost ne ruši samo telo – ona razara poverenje, emocije, pa i razum.
Put ka izlečenju bio je dug, strm i težak. Proces rehabilitacije trajao je čak sedamnaest meseci, što je daleko duže od onoga što mnogi zamišljaju kad pomisle na odvikavanje. Tokom tog perioda, Lazar je naučio da fizička detoksikacija – iako neprijatna – predstavlja samo površinski sloj problema. Pravi koreni zavisnosti, objašnjavao je, leže u dubokim psihičkim i duhovnim problemima.
Uočio je i da ljudi koji upadnu u zavisnost često dolaze iz dva ekstremna konteksta:
-
ili su prezaštićeni, odrasli u okruženju bez izazova i odgovornosti,
-
ili potpuno nezaštićeni, bez podrške, izloženi ranim traumama.
Kod njega se radilo o neskladu vrednosnog sistema i dubokom osećaju unutrašnje praznine. Taj nesklad ga je činio ranjivim na sve što je obećavalo “olakšanje”, makar privremeno.
Govoreći o zdravstvenom sistemu, Lazar nije štedeo kritike. Smatrao je da institucije često ne rešavaju problem, već ga samo “maskiraju”. Mnogi zavisnici, umesto da zaista izađu iz zavisnosti, bivaju prebačeni na supstitucione lekove poput metadona ili buprenorfina. Ovi lekovi mogu da umanje štetu za društvo – da ljudi ne kradu, ne ugrožavaju druge – ali ne rešavaju uzrok problema. Lazar je imao lično negativno iskustvo sa buprenorfinom – doživeo je halucinacije, deluzije i gubitak dodira sa realnošću, što mu je dodatno otežalo proces ozdravljenja.
Nakon izlaska iz rehabilitacije, doneo je važnu odluku – da svoje iskustvo pretvori u pomoć drugima. Počeo je da volontira u centru za rehabilitaciju, ne kao stručnjak, već kao neko ko razume. Učestvovao je u svim aktivnostima, delio obroke, razgovarao sa korisnicima, nadgledao zadatke.
Program rehabilitacije bio je izuzetno strukturisan:
-
10 sati obaveza dnevno
-
Fizički rad na imanju
-
Briga o životinjama i drugim korisnicima
-
Održavanje prostora
-
Razgovori o odgovornosti i samopouzdanju
Takav pristup pomogao je zavisnicima da vrate osećaj korisnosti, da razviju samodisciplinu i nauče kako izgleda život bez iluzija. Lazar je smatrao da površne promene i emotivne zablude vode pravo nazad u propast. Potrebno je, govorio je, izgraditi potpuno novi život, korak po korak, dan po dan.
Poseban akcenat stavljao je na duhovni aspekt lečenja. Za njega, izlečenje nije bilo samo odsustvo droge u organizmu, već izgradnja stabilnog unutrašnjeg sistema, nova percepcija života, novo shvatanje sopstvene vrednosti. Bez tog procesa – povratak je gotovo izvestan.
