U nastavku današnjeg članka za Vas donosimo jednu jako emotivnu ispovjest jednog dječaka koji je proveo djetinjstvo pomažući svom djedu koji je bio slijep.
- Sećam se detinjstva kao perioda ispunjenog malim, ali dragocenim trenucima koje tada nisam znao da cenim. Imao sam samo sedam godina kada sam redovno posećivao svog deku. Svaki put kada bismo se sreli, uhvatio bi me za ruku sa toplinom i nežnoćom koju je samo on imao. Njegov dom za mene nije bio samo kuća – bio je utočište ispunjeno tišinom, pesmom i mirisom grožđanog soka koji mi je uvek služio, bez izuzetka.
Taj sok je postao simbol naše veze. Bio je deo naše rutine, kao da mi je kroz svaki gutljaj prenosio poruku ljubavi i sigurnosti. Svaki susret bio je obeležen njegovim nežnim dodirom po mom licu. Tada sam mislio da je to samo njegov način da se poigra sa mnom, da pokaže koliko me voli. Bio je tih čovek, pun blagosti i strpljenja, i često je pevao tiho, pesme koje ni danas nisam zaboravio. Nije mnogo govorio, ali njegov dodir i ton glasa govorili su više nego reči.
- Godinama kasnije, kada sam već bio dovoljno odrastao da razumem svet oko sebe dublje, saznao sam nešto što me je duboko potreslo. Moj deka je bio slep. Ostao je bez vida u četrdeset drugoj godini, nakon nesreće koja mu je zauvek promenila život. To saznanje me je pogodilo kao grom iz vedra neba. Bio sam šokiran, zbunjen, i iznad svega – tužan.
Odjednom su mi se svi ti trenuci iz detinjstva vratili sa potpuno novim značenjem. Shvatio sam da njegovo držanje za ruku, njegovo milovanje mog lica, nisu bili samo gestovi ljubavi, već i jedini način na koji je mogao da “vidi” svog unuka. Nikada me nije zaista video očima, ali me je “gledao” srcem i dlanovima. Svaki put kada bi me dotakao po licu, pokušavao je da zamisli kako izgledam. Hteo je da upamti oblik mog lica, moj osmeh, sve ono što je život i ljubav činilo stvarnim za njega.
- Taj novi pogled na prošlost ostavio je gorak ukus u mojim ustima. Poželeo sam da sam tada znao istinu, da sam razumeo kroz šta prolazi. Možda bih mu tada više pomagao, možda bih se prema njemu ponašao pažljivije, možda bih bio zahvalniji. Umro je nedugo nakon što sam to saznao. Ostala je praznina, ali i osećaj krivice koji me povremeno prati.
Danas, kada pomislim na njega, ne vidim samo svog deku – vidim čoveka koji je, uprkos svom hendikepu, pružio ljubav i toplinu bez granica. Bio je tiha snaga mog detinjstva, čovek koji je voleo bez rezerve i davao najbolje od sebe, iako je svet oko sebe mogao da doživi samo dodirom. Njegova slepoća me nikada nije sprečila da ga volim, ali sada shvatam da je mene voleo na mnogo dublji način nego što sam ja tada mogao da razumem.
- Sećanja na njega nisu bleđa zbog vremena koje je prošlo. Naprotiv, postala su jasnija, dublja i vrednija. Svaki put kada osetim miris grožđanog soka, kada neko tiho zapeva staru melodiju, ili kada nežno dotaknem lice svog deteta, setim se njega. I tada, u tišini trenutka, zahvalim mu se. Na ljubavi. Na sećanju. Na svemu.
