Vest da je Saša Popović preminuo 1. marta ove godine potresla je širu javnost dublje nego što se u prvi mah moglo naslutiti. Njegov život, obeležen radom, upornošću i ogromnim doprinosom muzičkoj industriji, naglo je prekinut posle dugotrajne i teške borbe sa bolešću. Iako su se mnogi nadali njegovom oporavku, činjenica da je izgubio tu borbu došla je kao šok koji je odjeknuo širom regiona.
Mnogi su do poslednjeg trenutka verovali da će se vratiti. Nada je bila snažna, gotovo zarazna, jer je i sam Popović važio za čoveka neiscrpne energije, nekoga ko nikada ne odustaje. Upravo ta nada je učinila gubitak još bolnijim. Kada ode neko koga doživljavamo kao trajnu figuru jednog vremena, tuga se ne svodi samo na lični bol – ona prerasta u kolektivni osećaj gubitka, u saznanje da se zatvara još jedno poglavlje koje se činilo sigurnim.
Ono što je usledilo nakon objave njegove smrti bile su snažne, iskrene reakcije brojnih kolega, prijatelja i umetnika koji su sa njim sarađivali tokom decenija. Bilo je očigledno da je Saša Popović bio mnogo više od producenta i televizijskog lica – bio je čovek kojem se verovalo, osoba koja je unosila sigurnost, vedrinu i podsticaj.
Njegova ličnost ostavila je dubok trag i na privatnom i na profesionalnom planu. Oni koji su ga poznavali govorili su da je imao sposobnost da probudi veru u ljude, da vidi ono najbolje u njima i da ih inspiriše da idu dalje, čak i kad su sami u to sumnjali. Bio je poznat po svojoj otvorenosti, toplini i razumevanju, osobinama koje su ga izdvajale iz mase javnih ličnosti. Ljudi su u njemu pronalazili oslonac, savetnika, često i prijatelja u najdubljem smislu te reči.
Posebno je emotivno javno govorila Goca Božinovska, poznata pevačica i bliska prijateljica Popovića. Njene reči su bile ispunjene sirovom tugom, ali i ogromnim poštovanjem. Izjavila je da ga je doživljavala kao člana porodice, ne kao običnog saradnika ili prijatelja. U njenim očima, on je imao ulogu rođenog brata, što jasno svedoči o dubini njihovog odnosa. Osetila je bol ne samo zbog njegovog odlaska, već i zbog činjenice da nisu imali priliku da se oproste onako kako bi želeli. Ta nedovršenost rastanka dodatno je pojačala tugu i učinila gubitak još težim za prihvatanje.
Slično je govorila i Tamara Milutinović, mlada pevačica koja je karijeru započela upravo pod okriljem Grand produkcije, čiji je osnivač bio upravo Popović. Njeno sećanje bilo je prožeto zahvalnošću – ne samo zbog profesionalnih prilika koje joj je pružio, već i zbog načina na koji ju je ohrabrio da veruje u sebe. Istakla je da će njegovo mesto u njenom srcu ostati zauvek posebno, jer nije bio samo poslovni mentor – bio je podrška, vodič i zaštitnik. Dodala je da će njegov izostanak ostaviti prazninu ne samo u njenom životu, već i u celokupnoj muzičkoj zajednici, jer je malo ljudi koji su toliko posvećeni, prisutni i ljudski u svom radu.
U izjavama njegovih kolega i prijatelja ponavljala se jedna ista misao – Saša Popović je bio više od muzičkog profesionalca. Njegova uloga u industriji nije se svodila na plasiranje hitova ili vođenje emisija. On je bio:
-
Mentor mladima koji su prvi put stali pred kameru ili mikrofon.
-
Psihološka podrška u trenucima kada su se karijere kolebale.
-
Vizionar koji je umeo da prepozna talenat tamo gde ga drugi nisu videli.
-
Ljudska figura koja je unosila svetlost čak i u najteže profesionalne izazove.
Njegova harizma nije bila napadna, ali je bila duboka. Bio je neko ko se nije nametao, ali je svojom pojavom i ponašanjem uvek bio primećen. U svetu estrade, koji često ume da bude surov, on je uspevao da sačuva elementarnu pristojnost, toplinu i brigu za druge.
Njegova smrt došla je kao bolna opomena o prolaznosti – čak i oni koji nam deluju večni,
koji su deo kolektivnog pamćenja, jednog dana nestaju. Ali, ostaju njihova dela, sećanja i sve ono što su utkali u živote drugih. U slučaju Saše Popovića, to je mnogo više od bogate televizijske karijere. Njegovo nasleđe uključuje:
-
Ogroman broj umetnika koje je otkrio i podržao.
-
Pesme koje su zahvaljujući njegovom uvidu dobile svoj trenutak slave.
-
Emisije koje su generacije gledalaca okupljale pred malim ekranima.
-
I što je najvažnije – ljudske priče u kojima je imao ključnu ulogu.
U trenucima tuge, ono što ostaje jeste sećanje. A kada je sećanje povezano sa istinskim delima, onda je osoba i dalje prisutna – ne fizički, ali kroz sve ono što je ostavila iza sebe.
Saša Popović nije bio samo neko ko je “pravio zvezde”. On je znao da ih prepozna i da im da prostor da se razvijaju. Mnoge karijere koje danas blistaju, ne bi postojale bez njegovog uvida, strpljenja i vere. Znao je da pruži drugu šansu, da motivše kad je najpotrebnije, da sasluša bez osude.
I dok danas mnogi još uvek ne mogu da poveruju da ga više nema, njegove vrednosti i dalje traju. To nije samo reč o profesionalnim rezultatima, već o emotivnom nasleđu, o tome koliko je srca dotakao.
U vremenima kada su empatija i podrška retkost, on je bio njihov sinonim. Zbog toga će njegovo ime nastaviti da živi – ne u tišini, već u zahvalnosti onih kojima je pomogao, koje je osnažio i koji su zbog njega verovali u sebe.
Na kraju, ono što ostaje kao uteha jeste spoznaja da veliki ljudi ne nestaju zauvek. Njihove reči, dela i prisustvo žive u onima koje su promenili. Tako će i Saša Popović ostati simbol jednog vremena, ali i primer ljudskosti u svetu koji to često zaboravlja.
Bez obzira na to koliko vremena prođe, njegovo ime će se izgovarati s poštovanjem. Njegova karijera biće analizirana i pamćena, ali ono što će se najduže pamtiti jeste – kakav je bio kao čovek.
U svetu muzike, ostavio je trag. U srcima – ostavio je neizbrisivu svetlost.
