Pevač Bojan Tomović, poznat po svom muzičkom izrazu i karakterističnoj interpretaciji, danas se suočava s najtežim životnim izazovima – ozbiljnom borbom sa bipolarnim poremećajem, koja traje godinama i sve više ostavlja posledice kako na njegovo fizičko, tako i mentalno zdravlje. Njegova priča je izuzetno važna jer pokazuje koliko mentalne bolesti mogu da utiču na pojedinca u celosti – ne samo kao umetnika, već pre svega kao čoveka. Uprkos tome što je postigao zavidnu popularnost, danas se nalazi u bolničkoj postelji, priključen na aparate, boreći se ne samo sa psihičkim stanjem već i s ozbiljnom fizičkom komplikacijom – plućnom embolijom.
Tomovićev trenutni životni trenutak daleko je od reflektora i bine. Umesto toga, svakodnevicu mu ispunjavaju bolničke rutine, terapije i nadzor lekarskog tima koji pokušava da stabilizuje njegovo stanje. Prema dostupnim informacijama, njegovo disanje je otežano, pa mu je neophodna kiseonička podrška, dok se osoblje trudi da ublaži simptome i kontroliše napredovanje komplikacija. Istovremeno, nije reč samo o fizičkom oboljenju – ono što ovaj trenutak čini posebno teškim jeste kompleksnost njegovog psihičkog stanja, koje dodatno otežava tretman i oporavak.
Uprkos teškim okolnostima, Bojan je odlučio da iz bolničkog kreveta podeli svoju priču sa javnošću. Na taj način ne samo da izražava lične emocije, već i doprinosi destigmatizaciji psihičkih poremećaja, što je i dalje veoma osetljiva tema u našem društvu. Govoreći o sopstvenim iskustvima, priznaje da je njegov život u poslednjih nekoliko godina bio ispunjen krizama, od kojih su neke dovele do prisilnih hospitalizacija – jedinih trenutaka kada je mogao da dobije odgovarajuću pomoć.
Slika koja prikazuje Bojana u bolnici ne ostavlja ravnodušnim – iscrpljeno lice, beživotno telo povezano sa medicinskom opremom jasno pokazuje težinu situacije. Nema tu ni traga od zvezdanog sjaja koji ga je ranije pratio. Sada je tu samo čovek, izmučen i ranjiv, ali dovoljno hrabar da priča o stvarima o kojima se često ćuti.
Njegovo stanje je složeno, a bipolarni poremećaj koji mu je dijagnostikovan pre više godina samo je jedan deo kompleksne slike. Reč je o hroničnom mentalnom poremećaju raspoloženja koji se karakteriše naglim promenama – od ekstremnih euforičnih epizoda do dubokih depresivnih faza. Bojan se ne libi da govori o tim periodima tame. Otvoreno priznaje da je pokušao da sebi oduzme život, i to ne jednom, već dva puta – što jasno svedoči o ozbiljnosti njegovog stanja.
-
Prvi pokušaj samoubistva desio se 2019. godine. Tada je, u teškom psihičkom stanju, prebačen u psihijatrijsku ustanovu, gde mu je pružena hitna pomoć.
-
Drugi incident dogodio se 2024. godine, nakon konflikta sa porodicom. Taj sukob kulminirao je intervencijom policije, a posledice su bile ozbiljne – izrečena mu je zabrana prilaska najbližim članovima porodice.
Ova zabrana dodatno je narušila njegove porodične odnose, koji su već bili u lošem stanju. Danas, kako sam navodi, nije u kontaktu ni sa majkom ni sa ujakom, što mu dodatno otežava život i doprinosi osećaju usamljenosti. Kada oslonac u porodici izostane, borba s depresijom postaje još teža.
U pokušaju da pronađu rešenje koje bi donelo stabilizaciju njegovog mentalnog stanja, lekari su prešli na primenu metode koja se koristi kao krajnja opcija kada standardna terapija ne daje rezultate – elektrokonvulzivnu terapiju, poznatiju kao „struja“. U kombinaciji sa litijumom, ova metoda ima za cilj da utiče na regulaciju raspoloženja.
Sam Bojan otvoreno govori o svojim osećanjima povodom ove terapije. Priznaje da nije prijatna, da izaziva nelagodu i da nije lako izdržati njene efekte. Ipak, ono što donosi kao rezultat jeste trenutni osećaj rasterećenja, koji on poredi sa „efektom droge“. Terapija se trenutno primenjuje tri puta dnevno, što samo po sebi govori o intenzitetu njegovog tretmana.
Uprkos svemu, Bojan se ne predaje. Njegova unutrašnja snaga i dalje tinja, uprkos svemu kroz šta prolazi. Njegova najveća želja je povratak muzici, umetnosti koja mu je godinama bila sredstvo izražavanja, ventil, ali i oblik samopomoći. Ona je, kako sam ističe, deo njegovog identiteta – i upravo to želi da povrati.
Kroz priču o svom iskustvu, Bojan Tomović skreće pažnju na važne društvene teme koje se često marginalizuju:
-
Mentalno zdravlje i potreba za njegovim ozbiljnim tretiranjem;
-
Stigmatizacija psihičkih bolesti u društvu i važnost edukacije;
-
Emotivna izolacija i uticaj porodičnih odnosa na oporavak;
-
Potreba za sistemskom podrškom i razumevanjem, naročito u kriznim trenucima.
Njegovo javno svedočenje ima potencijal da posluži kao pokretač promena u društvenom odnosu prema ljudima koji pate od psihičkih poremećaja. Mnogi koji se nalaze u sličnoj situaciji nemaju mogućnost da svoj glas čuju javno, niti pristup kvalitetnom lečenju. Bojan je, makar simbolično, otvorio vrata za njih, pruživši primer kako iskrenost i otvorenost mogu osnažiti i druge da potraže pomoć.
Zbog toga je važno razumeti da Bojan ne traži sažaljenje. Naprotiv, ono što on traži jeste – prilika da se ponovo izrazi, da stvori, da peva. Da ponovo bude ono što jeste – umetnik koji oseća svet drugačije, intenzivnije, dublje. On želi da vrati ono što mu je bolest pokušala da oduzme – identitet i dostojanstvo.
Danas se nalazi u bolnici, okružen lekarima koji pomno prate njegovo stanje. Njegova bitka traje i dalje, a fanovi iz cele regije mu šalju poruke podrške i ljubavi. Te poruke nisu samo gest solidarnosti – one su, za njega, svetionici nade u tami kroz koju prolazi. Jer iako iscrpljen, Bojan i dalje gleda ka svetlu. Veruje u povratak. Veruje u sebe.
U svetu u kojem je lako suditi, a teško razumeti, njegov glas je podsetnik da su empatičnost, strpljenje i podrška osnovni alati u borbi protiv mentalnih bolesti. Bojanova priča može pomoći mnogima da uvide koliko je važna humanost – ne samo u rečima, već i u delima. Njegov put je i dalje težak, ali on korača napred – polako, ali odlučno, uz nadu da će uskoro ponovo stati pred mikrofon i da će njegova pesma dobiti novi, dublji smisao.
