Iako je vest o razvodu Duška Tošića i Jelene Karleuše munjevito punila naslovne strane, a portali danima brujali o detaljima, za bivšeg fudbalera to nije bila samo medijska senzacija. Za njega je to bila duboko lična i porodična tragedija, koju je, uprkos blicevima i kamerama, odlučio da proživi u tišini.
U trenutku kada je njihova privatna priča postala javno vlasništvo, Tošić je izabrao put koji danas, u eri prekomernog izlaganja, deluje gotovo revolucionarno – ćutanje. Umesto da odgovori na provokacije, tumačenja i medijska nagađanja, odlučio je da ne govori ništa. Ta odluka, iako naizgled jednostavna, u sebi je nosila veliki teret – teret zaštite, ne samo sopstvene intime, već i intimnog sveta svojih kćerki, koji mu je bio svetinja.
Za razliku od Jelene, koja se već godinama oslanja na društvene mreže i javne nastupe kao oblik izražavanja svojih emocija i stavova, Duško je sve držao pod kontrolom, daleko od očiju javnosti. Njegovo ćutanje nije znak pasivnosti – već svesne odluke da svoje rane leči tišinom. U svetu u kojem se sve dokumentuje i komentariše u realnom vremenu, taj izbor deluje kao izraz snage, a ne slabosti.
Najveći gubitak, kako bliski ljudi tvrde, nije bila sama ljubav koja je nestala, već promena u svakodnevici – posebno u ulozi oca. Porodični život, na koji je bio oslonjen, nestao je kao struktura. Ono što je nekada bilo rutinsko – buđenje s decom, zajednički doručak, večeri u kućnom miru – postalo je luksuz. Sve ono što čini očinstvo stvarnim i prisutnim, sada je bilo dostupno tek povremeno, u ograničenim okvirima.
Gubitak svakodnevne bliskosti s kćerkama, prema ljudima iz njegovog okruženja, pogodio ga je najviše. Uvek je bio posvećen otac, diskretan ali prisutan, i upravo taj raskid sa svakodnevicom najviše ga je emotivno slomio. Bez obzira na to što su i dalje imali kontakt, više nije mogao učestvovati u njihovom odrastanju na isti način.
Nakon formalnog prekida, dodatnu složenost unosila je činjenica da su Duško i Jelena jedno vreme i dalje živeli u istoj kući. Taj period je bio ne samo logistički komplikovan, već i emotivno napet. Dve osobe koje više nisu partneri, a i dalje su roditelji, dele prostor, dnevne rutine i tišinu koja često govori više od reči. To je izazvalo sukob unutrašnje potrebe za mirom i spoljašnje realnosti koja je od njega tražila prisutnost, ali bez slobode.
Ipak, uprkos svemu, Tošić je odlučio da krene dalje. Umesto da se povuče potpuno, pronašao je novi način da reorganizuje svoj život. Njegova odluka da otvori restoran u Beogradu bila je više od biznisa – to je bio lični projekat obnove, prostor u koji je mogao uneti svoju energiju, smisao i novi početak.
Taj ugostiteljski objekat, koji je zamislio kao toplo mesto za okupljanje porodice, prijatelja i ljudi dobre volje, simbolizuje želju za stabilnošću i vraćanjem kontrole. Rad na restoranu nije bio samo profesionalna aktivnost, već psihološki ventil – način da svoje misli usmeri ka budućnosti, umesto da ostane zarobljen u prošlosti. U toj tišini, u radu i kreativnosti, pokušava da pronađe svoj identitet van sporta, van braka, van medijske buke.
Sa druge strane, Jelena Karleuša je ostala dosledna svom imidžu – energična, glasna, beskompromisna. Njene društvene mreže, intervjui i javni nastupi pokazuju da balansira između uloge javne ličnosti i majke, između ranjivosti i samouverenosti. Ona koristi umetnost, muziku, ali i društveni angažman kao kanale za izražavanje, pokazujući da i u teškim trenucima može ostati dosledna sebi.
Uprkos razlikama u načinu nošenja s razvodom, i Duško i Jelena pokazali su da su odlučni da nastave dalje – ali svako na svoj način. Tošićeva tišina, kako su mnogi primetili, nije bila slučajnost. Ona je bila svesna odluka, vođena potrebom da ne povredi dalje ono što je već ranjeno.
U tom ćutanju, moguće je uočiti sledeće važne poruke:
-
Ćutanje ne znači slabost – u određenim trenucima to je najviši oblik samokontrole.
-
Lični oporavak ne mora biti javan – čovek ima pravo da bol nosi u sebi.
-
Fokus na konkretne aktivnosti (kao što je pokretanje restorana) može pomoći u procesu emotivne rekonstrukcije.
U savremenom društvu, gde se od poznatih ličnosti očekuje da uvek imaju odgovor, reakciju, stav, izlaganje – Duško je odbio tu dinamiku. Nije tražio pažnju, niti potvrdu javnosti. Njegov način borbe protiv bola bio je tih, ali postojan.
Za mnoge koji se nalaze u sličnoj situaciji – bilo da su poznati ili ne – ovaj pristup može biti inspiracija. U teškim životnim fazama, ne moraju svi da znaju kroz šta prolaziš. Snaga može ležati u tišini, u privatnosti, u svesnom odbijanju da se sopstveni bol pretvori u spektakl.
Nakon razvoda, i on i Jelena su nastavili da funkcionišu kao roditelji, svako na svoj način. Njihovi putevi su se razdvojili, ali odgovornost prema deci ostaje kao zajednička tačka. Bez obzira na razlike u temperamentu i komunikaciji, oboje su pokazali da je moguće pronaći civilizovan način postojanja posle kraja.
Priča o njihovom razvodu nije priča o porazu, već o različitim strategijama oporavka. Neki ljudi se leče rečima, drugi tišinom. Neki kroz umetnost, drugi kroz stvaranje nečeg sasvim novog. Neki kroz javnu katarzu, drugi kroz unutrašnji rad.
Duško Tošić, koji je godinama igrao fudbal pred hiljadama gledalaca, odlučio je da najvažniju bitku – onu unutrašnju – vodi bez publike. A možda je baš u tome njegova najveća pobeda.
Na kraju, ključne poruke koje se mogu izvući iz cele ove situacije su:
-
Privatnost je pravo, a ne privilegija.
-
Tišina može biti terapeutska.
-
Svaki kraj je i potencijalni početak.
-
Roditeljstvo ne prestaje razvodom.
-
Nema ispravnog ili pogrešnog načina tugovanja – samo onog koji odgovara tebi.
U svetu koji ne prašta slabost i gde su emocije često tretirane kao slabosti, Tošić je, ne govoreći ništa, rekao mnogo. I baš zato, njegova priča ostaje snažna, tiha i dostojanstvena – baš kao i on sam.
