Dragoslav je ’82. posetio brata u vojsci i više se nije vratio kući: Brat Ljubinko ga treži više od 40 godina, a posle 15 ga je video u SUP-u i …

Traganje bez kraja: Potresna priča Ljubinka Milojkovića i nestalog brata Dragoslava

U beskraju ljudskih sudbina, postoje priče koje kao neugasiva svetlost gore kroz decenije, odolevajući zaboravu, ravnodušnosti i tišini. Takva je priča Ljubinka Milojkovića iz Zaječara, čoveka koji već više od četiri decenije živi između dve krajnosti – nade i boli, neumorno tražeći svog brata Dragoslava, koji je misteriozno nestao 1982. godine.

Sve što je ostalo od tog poslednjeg susreta su reči koje nose težinu celog života: „Došao je da me poseti u vojsci i nikad se više nije vratio kući.“ U tih nekoliko rečenica sabrana je beskrajna tuga, čežnja i neumorna borba da se pronađe odgovor na pitanje koje već 42 godine odzvanja Ljubinkovom svakodnevicom: Gde je nestao Dragoslav?

Tog dana kada je sve stalo

Te 1982. godine, Ljubinko je bio mlad vojnik, a Dragoslav je došao da ga poseti. Taj susret bio je, barem naizgled, običan, ispunjen bratskim razgovorima i sitnim radostima. Nije bilo nikakvih znakova da će se ubrzo sve promeniti. Nije bilo svađe, nesporazuma, ni nagoveštaja tragedije. Sve je izgledalo mirno, čak neobično mirno, kako Ljubinko danas priča, gledajući unazad sa bolom koji nije oslabila ni četiri decenije razdaljine.

Dragoslav je tada, jednostavno, otišao bez reči, ne ostavivši nikakav trag. Nestao je iz kuće, iz grada, iz života svoje porodice. Iza njega su ostali supruga, dvoje dece i porodica uronjena u beskonačnu tamu neizvesnosti. Za sve njih, tog dana je vreme stalo.

Godine traganja i tuge

Prolazile su godine, jedna za drugom, ali Ljubinko nije prestajao da traga. U njemu je rasla odlučnost da bratovo ime nikada ne potone u zaborav. Postao je stub porodice, čovek koji je čuvao uspomene, fotografije, priče i sitnice koje su podsećale na Dragoslava.

Porodica Milojković prošla je kroz niz teških iskušenja. Roditelji, koji su preuzeli brigu o unucima, otišli su sa ovog sveta bez da su ikada ponovo ugledali svog sina. Dragoslavljeva supruga, slomljena tugom i težinom života, danas je smeštena u dom za nezbrinute osobe, nesposobna da se sama stara o sebi. A Ljubinko je izgubio još dvojicu bliskih rođaka – jednog brata od strica, koji je preminuo mlad od bolesti, i drugog koji je stradao u nesreći.

Ostao je sam, kako sam kaže: „Ostao sam samo ja. I on. Ako je živ. Ako je negde…“ Te reči izgovara bez gorčine, ali s dubokom tugom i neumornom željom da još jednom vidi brata, da ga zagrli i pita ono što ga muči svih ovih godina.

Tračak nade posle petnaest godina

Petnaest godina nakon nestanka, stigla je vest koja je unela tračak svetlosti u Ljubinkov mračan tunel nade. Policija ga je pozvala i obavestila da je Dragoslav navodno lično došao u Policijsku upravu u Novom Sadu, tražeći da mu se izda nova lična karta i da prijavi novo prebivalište. Policijski inspektor mu je tada pokazao fotografiju, a Ljubinko je bez dvoumljenja prepoznao svog brata.

Za trenutak je verovao da će sve muke biti završene, da će se život vratiti na pravi kolosek. Međutim, kada je Ljubinko stigao u policijsku stanicu da sačeka Dragoslava, njega više nije bilo. Policajci su mu rekli da je tog jutra podigao dokumenta i jednostavno nestao. Opet. Bez ikakvog objašnjenja. Bez traga.

Za mnoge bi to bio kraj. Kraj potrage. Kraj nade. Ali ne i za Ljubinka.

Neumorna potraga koja traje

Ljubinkov život pretvorio se u neprekidnu potragu, u mozaik sastavljen od sitnih, često protivrečnih informacija, anonimnih dojava, retkih glasova iz prošlosti. Za njega, svaka informacija, svaka senka sličnosti u nečijem licu, svaka vest koja bi mogla da ukazuje na Dragoslavljevo prisustvo negde – predstavlja dragoceni trag.

Njegova molba svetu je jednostavna, a opet beskrajno teška: želi samo da zna gde je njegov brat. Da ga vidi, da ga zagrli. „Nikada mu ništa ne bih zamerio. Samo da ga vidim još jednom,“ izgovara Ljubinko, glasom koji odaje mešavinu nade, tuge i ljubavi.

Snaga ljubavi i vere

Iako su prošle četiri decenije, Ljubinko ne gubi veru. Njegovo srce odbija da prihvati najgore. Za njega, bratska veza nije prekinuta. Ona živi, iako je fizički prekinuta, a vreme samo produbljuje njegovu rešenost. Ljubinko veruje da Dragoslav negde postoji, možda pod drugim imenom, možda sa novim životom, ali u dubini duše – i dalje njegov brat.

Priča Ljubinka Milojkovića otkriva nam koliko jedna porodica može biti uništena gubitkom, ali i koliko neuništiva može biti ljudska nada. Ljubinko ne traži ni objašnjenja ni opravdanja. Traži samo ono što je najvažnije – prisustvo brata.

Šira slika nestalih osoba

Ljubinkova priča, iako lična, otvara prozor u jednu širu, često zanemarenu temu – problem nestalih osoba. Na Balkanu, ali i širom sveta, hiljade ljudi svake godine nestaju, ostavljajući za sobom porodice koje ostaju zarobljene između nade i očaja.

Nestanci su različiti:

• namerni nestanci, kada ljudi žele da započnu novi život

• mentalni poremećaji, poput amnezije ili psihotičnih epizoda

• kriminalne radnje (otmice, trgovina ljudima)

• porodične tragedije ili porodično nasilje

Organizacije poput Crvenog krsta, Interpola i raznih udruženja za nestale osobe, neprestano rade na pronalaženju nestalih i pružanju pomoći porodicama. Ipak, u mnogim slučajevima, tragovi se gube, dokumenti zastarevaju, a svedoci umiru, ostavljajući porodice bez odgovora.

Ljubinkova priča je samo jedan primer među hiljadama, ali njena snaga leži u tome što nas podseća da iza svake nestale osobe stoji čitav svet ljudi koji ih voli, čeka i ne prestaje da traži.

Poruka svima koji tragaju

Ljubinkove reči su dirljiva poruka svim onima koji su izgubili nekog bliskog: „Nikada ne odustajte. Ako je živ, neka zna da ga niko ne osuđuje. Samo želim da ga zagrlim i da znam da je dobro.“

One koji možda znaju nešto o Dragoslavu, Ljubinko moli da mu se jave. „Ako bilo ko vidi čoveka koji liči na njega, neka mi javi. Da mu kažem da ga čekamo. Da nije sam.“

Nada koja ne umire

U svetu koji često zaboravlja i gde ljudi lako okreću leđa jedni drugima, Ljubinko ostaje simbol istrajnosti. On je živi dokaz da su porodične veze jače od vremena i prostora, jače od bola i tuge. Dok god mu srce kuca, Ljubinko neće prestati da veruje da će opet ugledati Dragoslava, makar samo na trenutak, da ga zagrli i kaže mu sve ono što je ćutao sve ove godine.

Ova priča je podsetnik da su ljubav i nada najmoćnije sile koje čovek nosi u sebi. Dok god postoji neko ko veruje, nestali ljudi nikada nisu potpuno izgubljeni. Oni žive u sećanjima, u pričama, u molitvama, i – poput Dragoslava – u srcima onih koji ih nikada nisu prestali čekati.