Dedo je dao svoje jedine čizme promrzlom strancu i ostao bos na snegu: Godinama kasnije, taj stranac se vratio kao vlasnik fabrike obuće i tražio ‘dedu u papučama’ po celoj čaršiji.

Danas ćemo pisati o zanimljivoj životnoj pirči koja podsjeća na snagu ljubaznosti i vraćanja dugova. Tema članka je dedo Rasim koji je živio u siromaštvu, a o čemu se radi pročitajte u nastavku.

Zima 1995. godine bila je posebno oštra, a Rasim je bio portir u staroj zgradi općine, radeći za mizernu platu koja nije bila dovoljna ni za osnovne troškove života. Njegove čizme, stare vojničke čizme koje je krpio žicom i lijepio katranom, bile su njegov jedini način da preživi hladnu zimu. No, jednog dana, dok je bio pri kraju svoje smjene, pred njegovim vratima pojavio se izbeglica, mokar, smrznut, sa modrim prstima koji su gotovo otkazivali. Rasim nije imao ni najmanju dilemu – iako su mu čizme bile neophodne, znao je da tom čoveku trebaju više nego njemu. Bez oklevanja je skinuo svoje čizme i pružio ih nepoznatom čoveku, rečima: „Uzmi, sinko, tebi treba više nego meni.“

• Rasimova žrtva bila je ogromna, jer je morao preći pola metra snijega u papučama.
• Sledećeg dana završio je s teškom upalom pluća, a komšije su se smeštale i rugale njegovoj nesebičnosti.

Iako je platio visoku cenu za svoju žrtvu, Rasim nikada nije zažalio. Iako je bio bolestan i nije imao nikakvu pomoć, smatrao je da je njegova odluka bila ispravna. Prošlo je dvadeset godina, a Rasim je ostario, živeći u istoj skromnoj kući, siromašniji nego ikad. Međutim, jednog sunčanog petka, život je imao iznenađenje za njega. Kolona luksuznih automobila zaustavila se pred njegovim domom. Iz crnog Mercedesa izašao je čovek kojeg Rasim nije prepoznao, ali koji je došao da mu se oduži. Bio je to Jusuf, onaj isti stranac kojem je Rasim pre dvadeset godina dao svoje čizme.

• Jusuf je sada bio uspešan čovek, vlasnik velike fabrike obuće u Nemačkoj, ali nije zaboravio Rasimovu žrtvu.
• Došao je sa kutijama i darovima: parom najkvalitetnijih kožnih čizama i kutijom punom novca, kao penzijom za sve godine koje je Rasim proveo u siromaštvu.

Jusuf je rekao: „Ne trebaš vilu, Rasime, ali ti zaslužuješ miran život, bez brige o tome kako ćeš preživeti zimu.” Komšije su stajale u šoku, gledajući šta se dešava. Rasim je shvatio da njegova dobra dela nisu bila uzaludna. Iako mu nije trebalo bogatstvo, Jusuf je vratio dug za njegovu nesebičnost.

• Rasim je, zahvalan, ali skroman, rekao: „Ne treba mi vila, samo mi treba da znam da je vredilo.“
• Jusuf mu je, uz suze, odgovorio: „Vrijedilo je. Spasio si život i to nikada nećemo zaboraviti.”

Ova priča nas podseća na to da prava vrednost čoveka nije u njegovom bogatstvu, već u tome koliko je spreman da deli, da žrtvuje, i da pomaže. Rasim, iako siromašan, pokazao je da najveća vrednost leži u nesebičnoj ljubavi i pomoći. Njegova dobra dela, ma koliko bila teška, donela su mu mir i sreću, a i svetu su pokazala da ljubav i pomoć ne zavise od imovine, već od srca.