Nisam mogla ni sanjati da momenat kada će moja kćerka steći veliko bogatstvo ujedno postati i trenutak kada ću izgubiti svoje dijete. Stajala sam ispred luksuzne vile sva mokra gledajuću trake agencije za nekretnine.
Kiša je oštro udarala u moje lice, ali bol koji sam osećala nije dolazio od hladnih kapi. Bolele su me reči koje su odzvanjale u mojim mislima: „Nećeš videti ni cent mog novca, veštice!“ To je izgovorila moja ćerka, osoba kojoj sam posvetila život, a sada me izbacivala kao stranca. Kofer mi je ispao iz ruku, razleteo se po mokrom betonu i otkrio pred svima moju skromnost i nemoć. Iz njega su ispali predmeti koji su nosili tragove godina provedenih u njenoj kući – stara bluza u kojoj sam čuvala njenu decu, čarape, donji veš i četkica za zube. Sve se rasulo kao da i samo želi da pokaže kako tu više ne pripadam. Na vratima je stajao njen novi partner, posmatrao me s podsmehom, prekštenih ruku. Nije bilo potrebe da me dodatno ponizi – prizor je govorio dovoljno.
• Tišina je bila moj odgovor, dok sam skupljala svoje stvari.
• Kiša je bila jedini saveznik koji me terao da krenem dalje.
Bez glasa sam se okrenula i otišla niz ulicu, noseći teret nepravde, ali i osećaj da me nešto dublje vodi. Ona je verovala da ću se vratiti, moliti i tražiti mrvice sa njenog stola. Nije mogla ni da nasluti da je napravila ogromnu grešku – nije proverila ime na tiketu.
Nedelju dana kasnije, sedela sam u banci, drhteći dok je službenica pregledala papire. „Gospođo, čestitamo,“ rekla je smireno. „Ovaj tiket je registrovan na vaše ime. Potpis se podudara. Novac će biti prebačen na vaš račun u roku od 48 sati.“ Srce mi je udaralo, ali ne od radosti zbog bogatstva. Bio je to trenutak pravde.
• Tiket sam kupila tog dana dok je ona kasnila na posao.
• Kupovina je bila slučajna – mleko i jedan „tiket za sreću“.
• Kada su brojevi izvučeni, moja unuka je prva primetila da smo dobili.
Umesto da ga predam meni, moja ćerka ga je sakrila i u narednim danima preuzela sve zasluge – davala intervjue, kupovala kuću i kola. Ja sam ćutala, slušala i gledala, dok je moje dostojanstvo tonulo sve dublje. Ali sada, sedeći u banci, gledala sam u svoj novi izvod i osetila da sam ponovo na nogama.
Narednih dana, njen broj se stalno pojavljivao na mom telefonu. Nisam se javljala. Zvono je odjekivalo, vrata mog malog iznajmljenog stana tresla su se pod njenim udarcima. „Mama! Molim te, izađi!“ vikala je kroz suze. Kada sam je napokon pustila unutra, predamnom je stajala slomljena, lice joj natečeno. „Mislila sam da je tiket moj. Potrošila sam sve. Kuća, kola… sada kažu da je novac tvoj. Hoćeš li mi pomoći?“
Gledala sam je dugo, u tišini. Na kraju sam rekla: „Pomoći ću unucima. Njima nikada ništa neću uskratiti. A ti… ti ćeš morati da naučiš kako je kada te neko odbaci.“ Zatvorila sam vrata. Tada su mi suze potekle, ali prvi put bile su to suze olakšanja.
Meseci su prolazili. Kupila sam skromnu kuću, otvorila štedni račun za školovanje unuka i nastavila da živim svoj život. Nisam joj branila da dolazi, ali više nisam trčala da je spasavam. Naučila sam da je i moja granica sveta. Godinu dana kasnije, na rođendanu mog najstarijeg unuka, prišla mi je. Oči su joj bile suzne, glas tih: „Izvini, mama. Znam koliko sam pogrešila.“
• Osetila sam da njeno kajanje dolazi iz srca.
• Po prvi put nije govorila kao dete, već kao žena.
Nasmešila sam se i zagrlila je. „Nije kasno da popraviš sve,“ rekla sam. „Ali znaj – od danas više nisi dete koje može da viče na mene. Ti si odrasla žena i vreme je da preuzmeš odgovornost.“
Te večeri, u skromnoj kući punoj smeha unuka, po prvi put nakon dugo vremena, osećala sam da smo opet porodica. Novac je postao samo papir, prolazna stvar. Ono što smo naučile bilo je daleko vrednije – dostojanstvo, poštovanje i ljubav.
