Porodica je kažu jedina koja ostaje sa tobom do kraja života, oni su tu za nas kada prolazimo kroz teške momente, ali da li je zapravo uvijek tako? U nastavku ovog članka Vam donosimo ispovijest jedne unuke koja je prepričala šta je proživela sa svojom bakom i ostatkom porodice…
Tokom poslednjih godina njenog života bila sam uz svoju baku, svakog dana, bez izuzetka. Dok su se moja braća i sestre posvetili svojim porodicama, karijerama i svakodnevnim obavezama, teret brige o njoj je gotovo potpuno pao na mene. Nisam im to zamerala, bar ne svesno. Govorila sam sebi da je tako moralo biti, ali duboko u sebi osećala sam težinu i usamljeni ponos. Gledati kako osoba koju voliš i koja ti je bila stub u životu postaje sve slabija iz dana u dan, lomilo je srce. Ipak, nisam se žalila. To je bila moja baka – žena koja me je naučila šta znači ljubav, strpljenje i toplina doma.
- Kada je preminula, u kući je nastala tišina koju ništa nije moglo da ispuni. Hodnici su delovali šire, zidovi hladniji, a vazduh teži. Onda je došao trenutak da se podeli ono što je ostavila iza sebe. Moji brat i sestre uzeli su komade nakita – zlatne ogrlice, prstenje i minđuše koje su odavno želeli. Meni je pripao samo njen stari auto, vozilo koje je izgubilo sjaj još dok je ona bila živa, i koje je više vremena provelo u garaži nego na putu.
Tog dana, srce mi je bilo slomljeno. Nije me pogodilo zbog materijalnih stvari – nikada nisam bila ta koja meri ljubav kroz poklone. Ali u trenutku kada sam shvatila da je to sve što mi je ostalo, osetila sam kao da su svi oni dani brige, moje posete i neprospavane noći zaboravljeni, nedovoljno cenjeni.
- Auto je ostao netaknut. Prolazili su meseci, a ja nisam imala snage ni da ga pogledam, a kamoli da ga upalim. Prašina je prekrila stakla, gume su se spustile, a njegova tišina postala je ogledalo moje tuge. Danas, iz razloga koji ne umem da objasnim, odlučila sam da uđem u njega. Možda je to bila nostalgija, možda potreba da zatvorim jedno poglavlje. Seo mi je u grudi čudni osećaj kada sam okrenula ključ u bravi. Motor je uz škripu i teškoće zagrmeo, a zajedno s njim pokrenule su se i uspomene koje su me preplavile poput talasa.
Dok sam vozila, iznenada se čuo zvuk kasete koja je ostala u kasetofonu. Pomislila sam da je to neka od starih pesama koje je baka volela, ali onda sam čula glas koji mi je sledio krv u venama. Bio je to njen glas. Topao, poznat, i pomalo drhtav, kao šapat iz prošlosti. „Otvori kasetu, draga Sara,“ rekla je. Zastala sam pored puta. Srce mi je tuklo toliko snažno da sam imala osećaj da će mi iskočiti iz grudi. Ruke su mi drhtale dok sam vadila kasetu i pažljivo otvarala mali pretinac unutar nje.
- Ono što sam tada ugledala ostavilo me bez daha. Unutra je bio snop novca, uredno složen, mnogo veći nego što sam mogla i da pomislim da bi baka mogla sačuvati. Pored njega nalazila se gomila pisama, sva napisana njenim prepoznatljivim rukopisom. Suze su same navrle. Briznula sam u plač, stisnuvši pisma uz grudi kao da mogu da osetim njen zagrljaj, kao da ću makar na tren vratiti delić nje nazad. Nisam znala da je štedela taj novac za mene, niti da je ostavila te poruke. I baš sada, kada sam se osećala izgubljeno, otkrila sam da je mislila na mene više nego što sam ikada mogla da zamislim.
Ali novac, koliko god bio vredan, nije bio ono što mi je najviše značilo. U pismima je govorila o svojoj ljubavi prema meni, o tome koliko je cenila svaki trenutak koji smo provele zajedno. Pisala je o mojoj dobroti, o tome kako sam se brinula o njoj bez ikakve pomisli na korist – i baš zbog toga je bila ponosna na mene više nego na išta drugo. Svaka njena reč davala mi je snagu. U tim pismima pronašla sam utehu i ljubav koju sam tražila otkako je otišla. Taj stari auto, koji mi je nekada delovao kao simbol nepravde, postao je najdragocenije nasledstvo i simbol naše veze.
Tog dana shvatila sam da prava ljubav i zahvalnost ne mogu da izblede niti da se zaborave. Jer nakit može da se izgubi, novac može da nestane, ali njene reči i njen duh – oni će zauvek ostati sa mnom.
