Te noći, kada je tišina prekrila Bosnu i Hercegovinu na način na koji to samo gubitak velikih ljudi može da izazove, ugašen je jedan od najvažnijih glasova umetnosti i istine – Josip Pejaković. Njegovo ime je bilo više od ličnog identiteta – bilo je simbol jednog doba, odraz duha naroda, i svetionik kulture koji je obasjavao kako pozorišnu, tako i društvenu scenu. Umro je u svojoj 78. godini života, a s njim je otišao i deo kolektivne duše naroda kojem je pripadao.
Vest o njegovoj smrti potekla je od njegovog sina, Dejana Pejakovića, i vrlo brzo je odjeknula širom regije. Ubrzo su se društvene mreže ispunile porukama tuge, poštovanja i duboke zahvalnosti. Među mnogima koji su izrazili svoje emocije, posebno su se izdvojili kulturni radnici i bliski saradnici, poput Nihada Kreševljakovića i Lane Zablocki, koji su govorili ne samo o umetniku, već o čoveku koji je oblikovao njih i sve oko sebe.
Josip Pejaković nije bio samo glumac, niti tek još jedno lice sa scene. On je bio savest jednog naroda, kroničar vremena, glas otpora, i u mnogim trenucima – glas razuma. Njegova umetnost bila je neraskidivo povezana sa stvarnošću, a njegova borba sa životom bila je jednako inspirativna kao i njegovi umetnički podvizi. U poslednjih deset godina života, pretrpeo je čak 17 hirurških zahvata, što bi mnoge slomilo, ali ne i njega. I kada je 2019. godine izjavio da se oseća „otpisano“, ni tada nije posustao. Vratio se – na scenu, među ljude, u živi tok kulture i svesnog otpora zaboravu.
Njegovo poreklo nosilo je dubok značaj. Rođen je 1948. godine u Travniku, gradu čija istorija i duh su nesumnjivo uticali na njegovu formaciju. Tamo je završio osnovno i srednje obrazovanje, a zatim se uputio ka Sarajevu, gde je pronašao pravi pravac svog životnog poziva. Na Dramskom studiju, pod mentorstvom Kaće Dorić i Josipa Lešića, stekao je znanja i vrednosti koje će nositi kroz celu svoju karijeru.
Već tokom studija, pokazivao je vanserijski talenat kroz svoje prve uloge. Izdvajale su se one kao Tuzenbah u Tri sestre od Čehova, i Filtos u Koncertu u jajetu autora Arabal. Te rane role bile su samo predskazanje jedne izuzetne, autentične i umetnički hrabre karijere.
Kao stalni član Narodnog pozorišta u Sarajevu, Josip Pejaković je ostvario više od 50 premijernih uloga. Njegovo ime ostaje upisano pored velikih predstava kao što su:
-
„Kome zvono zvoni“
-
„Višnjik“
-
„Braća Karamazovi“
Njegova gluma nije bila obična interpretacija. Svaki njegov nastup bio je poruka, uzvik, tiha molitva ili gromoglasni protest. On nije samo igrao – on je proživljavao, tumačio i prenosio istinu kroz svaki pokret, svaki pogled, svaku rečenicu.
Ali pozorišna scena nije bila jedini teren na kojem je ostavio dubok trag. Filmska umetnost takođe duguje mnogo ovom čoveku. Njegova uloga u filmovima poput „Ljudski faktor“ i „Kuća pored puta“ ostale su upečatljive reference domaće kinematografije. A i kao pisac, Pejaković je imao šta da kaže – i to vrlo glasno. Njegove monodrame, eseji, i scenariji uvek su bili više od književnog izraza. Oni su bili glas borbe, ogledalo društva, svedočanstvo vremena i njegovih lomova.
Njegova dva najpoznatija teksta, „Oj živote“ i „On meni nema Bosne“, ne nose samo literarnu vrednost. Oni su politički manifesti u poetskom ruhu, iskazi jedne intime koja je istovremeno duboko lična i potpuno kolektivna. Kroz te reči, Josip Pejaković je govorio o identitetu, o pripadnosti, o snazi da se misli drugačije i da se opstane bez obzira na vetrove koji pušu.
U toku života, bio je nagrađivan i priznat. Izdvajaju se Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva iz 1974. godine, kao i prestižna ZAVNOBiH-ova nagrada za životno djelo, koju je dobio 1991. godine. Ipak, ono što je njemu bilo najvažnije – bila je ljubav i poverenje publike. Ljudi su mu verovali jer ih nikada nije lagao. Voleli su ga jer su u njemu prepoznali nešto svoje, autentično i neiskvareno.
Do samog kraja života ostao je posvećen umetnosti. U maju 2022. godine, objavio je svoju poslednju knjigu, pod nazivom „Sevdalinka“. Kroz to delo pokušao je da zadrži duh jednog identiteta, da dokumentuje ono što je već počelo da bledi u svakodnevici. U saradnji sa Rambom Amadeusom, borio se za to da se sevdalinka uvrsti na UNESCO-vu listu nematerijalne svetske kulturne baštine. Time je pokazao da umetnost za njega nikada nije bila samo profesija – bila je svetinja, poziv i zadatak.
Njegov odlazak nije samo gubitak jednog glumca. To je gubitak savesti, moralnog glasa i umetničkog integriteta. On je bio onaj koji je znao da govori kad svi ćute, da misli kad svi ponavljaju, da pita kad svi slepo slede. Njegova umetnost bila je ogoljena istina, često neugodna, ali uvek neophodna.
Ostavio je iza sebe:
-
nebrojene uloge koje se pamte,
-
tekstove koji se prepričavaju,
-
ideje koje se šire dalje,
-
i duh koji inspiriše i posle smrti.
Njegova poslednja poruka umetnosti i društvu bila je jasna: istina mora da se čuva, da se prenosi i da se izgovori – čak i kad boli.
U vremenu kada se sve češće relativizuju i istorija i moral i odgovornost, Josip Pejaković ostaje kao živi podsetnik na ono što umetnost u svojoj suštini jeste: oružje slobode, alat promene, i most razumevanja. U svetu gde se sve meri brojevima, on je bio onaj koji je umetnost vraćao njenoj osnovnoj vrednosti – da menja, da ohrabri, da podseti.
Njegov glas više nećemo čuti na sceni, ali ono što je izgovorio – odjekivaće još dugo. Josip Pejaković sada pripada večnosti. A mi, koji ostajemo, imamo obavezu da sećanjem, delima i rečima sačuvamo ono što nam je ostavio.
