Rođena iz ljubavi, a oteta iz bola, sudbina jedne devojčice iz Floride prerasta u priču koja i danas, decenijama kasnije, izaziva duboke emocije, pitanja o identitetu, pripadanju i oproštaju. Njeno ime je Kamaja Mobli, devojka čiji je život od samog početka bio obavijen nevidljivim slojevima laži, tuge i nepravde, ali i ljubavi koja je došla iz neočekivanog izvora.
Kamaja nikada nije čula glas žene koja ju je rodila. Nije osetila njene ruke, niti dobila prvi poljubac koji svaka majka daruje svom novorođenčetu. Umesto majčine ljubavi, njen prvi susret sa svetom bio je ispunjen obmanom. Umesto sigurnosti, dočekala ju je – otmica.
Dana 10. jula 1998. godine, u bolnici University Medical Center u Džeksonvilu, Florida, tada šesnaestogodišnja Šanara Mobli postala je majka. U naručju je držala svoju novorođenu ćerku, Kamaju, kada je u sobu ušla žena u plavoj uniformi. Predstavila se kao medicinska sestra, ulivala je poverenje, govorila mirno i delovala profesionalno. Delovalo je kao da zna tačno šta radi. Međutim, ta žena nije bila zaposlenica bolnice. Bila je to Glorija Vilijams, žena koja je samo sedam dana ranije izgubila dete u kasnoj trudnoći.
Bez nasilja, bez ijedne pretnje, Glorija je uzela bebu iz ruku tinejdžerke i jednostavno – otišla. Iz bolnice je izašla mirno, neprimetno, sa tuđim detetom u naručju. Tako je počela jedna od najzvučnijih otmica novorođenčadi u modernoj američkoj istoriji.
Kamaja je, ne znajući ništa o svojoj prošlosti, odrastala pod imenom Aleksis Keli Manigo u malom mestu Volterboro, Južna Karolina. Verovala je da joj je Glorija Vilijams biološka majka. Njen svet bio je stabilan i ispunjen ljubavlju. Imala je sve što joj je bilo potrebno – dom, sigurnost, osećaj pripadnosti. Nikada nije sumnjala da bi istina mogla da izgleda drugačije.
Ali, istina se, kao i uvek, kad-tad otkrije.
Kada je Kamaja napunila 18 godina, pokušala je da se zaposli. Tada je po prvi put zatražila dokumente: broj socijalnog osiguranja i krštenicu. Glorija nije mogla da joj obezbedi nijedan od tih papira. Nešto nije bilo u redu. I tako je počeo da se odmotava klupko laži koje će zauvek promeniti život ove mlade žene.
Policija je ubrzo otkrila identitet devojke i uhapsila Gloriju Vilijams. Ispostavilo se da je Kamaja sve vreme živela pod ukradenim identitetom, dok je njena biološka majka, Šanara, godinama tragala za njom, bez ikakvih informacija o tome gde se nalazi.
U tom trenutku, Kamaja je bila pri kraju srednje škole. Nije bila kriminalac, niti žrtva u tradicionalnom smislu. Bila je devojka koju su odgajili s ljubavlju, ali i pod lažnim pretpostavkama. Ljubav koju je primila bila je stvarna – ali njeno ime, njena prošlost, njena prava porodica – sve to je bilo pogrešno.
Na suđenju 2018. godine, Glorija Vilijams priznala je krivicu i osuđena je na 18 godina zatvora. Ipak, i tada je u sudnici sedela ne samo kao otmičarka, već i kao žena koja je tokom svih tih godina odgajala dete, hranila je, negovala i školovala. Za Kamaju, ona nije bila zločinac – ona je bila majka.
U pismu upućenom sudu, Kamaja je napisala:
„Glorija jeste moja majka. Ne samo da me je hranila i oblačila – volela me je bezuslovno. Zahvaljujući njoj sam danas obrazovana, samostalna i duhovno bogata osoba.“
Iako njeno svedočenje nije promenilo kaznu, jasno je pokazalo da je za Kamaju emocionalna istina bila jednako snažna kao i zakonska. U njenom srcu bilo je mesta za obe žene – i onu koja ju je rodila i onu koja ju je odgojila.
S druge strane, Šanara Mobli, Kamajina biološka majka, nikada nije uspela da preboli bol. Njene reči izrečene pred sudom bile su potresne i istinite:
„Plakala sam svaki dan. U kolima, pod tušem, u krevetu. Samo sam želela da je ponovo držim.“
Kada je saznala da Kamaja i dalje zove Gloriju „mama“, bolno je zavapila:
„Ja sam tvoja majka, Kamaja! Ne bi trebalo da biram sa kim ćeš slaviti Dan majki!“
Njihov odnos bio je u tom trenutku ozbiljno narušen. Ipak, vreme leči, ako ne rane, onda barem gnev. U 2022. godini, pojavila se zajednička fotografija Kamaje i Šanare, na kojoj se smeju i grle. Bez ijedne reči, slika je govorila sve – pomirenje je bilo moguće.
U pozadini ove priče nalaze se i drugi likovi, poput Krejga Ajkena, Kamajinog biološkog oca, koji je bio u zatvoru kada se rodila. Nakon njenog pronalaska, pokušao je da izgradi odnos sa ćerkom. Suprotno tome, Čarls Manigo, čovek koji je verovao da mu je Kamaja ćerka, bio je javno posramljen kada je devojka, suočena s njegovim kritikama, izjavila:
„Moje ekstenzije koštaju više nego svi tvoji čekovi zajedno.“
Danas, Kamaja koristi oba imena – ono koje joj je dala žena koja ju je otela, i ono koje joj pripada po rođenju. Vodi dva Instagram profila. Živi između dve istine – kao Aleksis i kao Kamaja, kao ćerka Glorije i kao ćerka Šanare. Taj dualitet nije samo formalni. On je duboko emotivan i svakodnevno prisutan u svakom aspektu njenog života.
U međuvremenu, Glorija Vilijams, sada 60 godina stara, izdržava svoju kaznu u zatvoru Hernando, na Floridi. Tokom boravka u zatvoru upisala je master studije menadžmenta i uključena je u razne humanitarne aktivnosti. Njeno puštanje na slobodu očekuje se 2032. godine.
Kamaja, s druge strane, pokušava da živi sa ranom koja se nikada neće potpuno zatvoriti. Ona nosi u sebi:
-
ljubav prema ženi koja ju je rodila, ali nije imala priliku da je gleda kako raste,
-
odanost prema ženi koja ju je ukrala, ali joj je pružila stabilnost i nežnost,
-
i konstantnu dilemu: ko sam ja, i kome zaista pripadam?
Ova priča nije jednostavna, niti ima jasnog krivca i nedvosmislenog heroja. Umesto toga, ona nas uči sledećem:
-
Ljubav ne prati uvek zakon.
-
Istina može postojati u više oblika.
-
Oproštaj je moguć, čak i u najtežim okolnostima.
