Tema današnjeg članka bavi se dubokom emotivnošću koju donosi priča o sirotištu, deci koja čekaju svoje domove i roditeljima koji su tu da im pruže ljubav. Ovaj tekst govori o susretu dva sveta sveta u kojem su deca lišena roditeljskog ljubavi i sveta koji je napokon pronašao svoje mesto za tu decu.
Bilo je to tmurno jesenje jutro kada su Aleksandra i Maksim po prvi put kročili u sirotište. Vožnja je bila duga i tiha, a sneg je padao tiho kroz prozor njihovog automobila. Ovaj par, nakon deset godina pokušavanja da postanu roditelji, napokon je došao u sirotište, sa nadom i strahom koji su ih obuzimao. Njihova srca su bila teška, a osećaj očaja bio je neizbežan, ali i želja da pomognu nekome. Za njih je izbor između dece, od kojih je svako bilo posebno na svoj način, delovao kao nešto potpuno stran.
Dok su hodali hodnicima, menadžerka ih je vodila kroz zgradu, pokazujući im decu. Sva su im bila posebna na svoj način, a njihova priča bila je puna nade. Svako od njih je imalo neku osobitu osobinu koja ih je činila neodoljivim. Petar, dečak koji je nežno zalivao cveće, Maša, mala devojčica koja je briljirala u čitanju. Iako je svaki od njih imao svoje prednosti, Aleksandra je bila zatečena jer je morala „izabrati“ između njih. Kako da odaberete jedno dete kada znate da je svako od njih isto vredno ljubavi?
U tom trenutku, kao da je sve stalo. Kad su već bili spremni da odu, čuli su šuštanje iza sebe. Okrenuli su se i ugledali malu devojčicu, Lanu, koja je stajala pored fikusa. Imala je samo nekoliko godina, ali njene oči su bile ogromne, ozbiljne i pune bola. Njena rečenica „Vi… vi ste došli po dete?“ bila je toliko iskrena da je dotakla srca Aleksandre i Maksima. Lana nije bila kao ostala deca. Nije preklinjala, nije tražila, samo je želela da bude voljena. Njene reči bile su poput poslovnog predloga, što je potpuno slomilo srce Aleksandre. Ova devojčica nije im tražila mnogo, samo da bude vođena ljubavlju.
- Nakon tog susreta, Lana je postala deo njihovog života. Iako su joj dali dom, prva noć je bila teška. Lana je bila pedantna, čista, ali u njenim očima je bila senka. Osim što je pokušavala da bude ljubazna, ona je zapravo čekala da je vrate, kao i svu decu koju su pre toga možda usvojili. Ipak, Aleksandra i Maksim su joj pokazali šta znači prava ljubav. Danima su je učili kako da se opusti, da voli i da se oseća kao kod kuće.
Vreme je prolazilo, a Lana je počela da se smeje. Prvi put je zaronila u sreću koju nije ni znala da zaslužuje. Počela je da se oslanja na Maksima i Aleksandru, otkrivajući svoje talente i strahove. Ipak, najveći izazov je došao sa početkom škole. Lana je bila uplašena da će ljudi pitati za njene biološke roditelje. Bilo je to pitanje koje ju je mučilo danima. No, Aleksandra je bila tu da je nauči pravu snagu: da je njena priča njena snaga, i da je ljubav roditelja i nije vezana za biološke veze.
Kada je konačno došao 1. septembar, Lana je bila spremna. Otišla je u školu, stisnula ruku svog tate, i ponosno krenula u učionicu. Ta hrabrost koju je imala, da prihvati svoj život, da se ne stidi svoje priče, bila je znak da su prošli kroz sve prepreke. Njena priča nije bila nešto od čega treba da se stidi, već je bila ispunjena ljubavlju.
- Aleksandra i Maksim nisu ni primetili kada je prošlo vreme. Lana je napunila deset godina, a njihova kuća je bila puna smeha, igara i prijatelja. I tada je Lana, nakon svog rođendanskog slavlja, uzela svoju staru kutiju i pismo koje je čuvala. Osećala je da je vreme da ga otvore. U njemu je stajala poruka za njenu biološku majku, poruka koju je napisala pre mnogo godina. Međutim, sada je bila spremna da se oslobodi tog tereta. Pismo je spaljeno, a sa njim je otišao i njen stari bol.
„Više je ne čekam“, rekla je Lana, dok je stajala uz Aleksandru. „Jer sam te već pronašla.“
I to je bila istina. Sada je bila kod kuće. Porodica, izgrađena od nade, ljubavi i želje da pomognu, pronašla je savršen oblik. Bili su celina, a ljubav je konačno pobedila
