Danas ćemo pisati o Duletu Saviću koji se često prelama između dva svijeta: legende fudbala i harizmatičnog čovjeka koji je svojim privatnim životom privlačio pažnju javnosti.
U jeku slave i sjaja fudbalskih dana Dušana – Duleta Savića, postojalo je jedno poglavlje njegovog života koje i danas budi radoznalost i izaziva uzdah nostalgije. Pre nego što je stao na „ludi kamen“ sa svojom suprugom, novinarkom i voditeljkom Marinom Rajević Savić, postojala je veza sa ženom koju su mnogi zvali najlepšom Srpkinjom svoje generacije – Miljom Vujanović.
Njihova priča bila je kratka, ali upečatljiva. O njoj se govorilo u šapatima, gotovo kao o legendi. Savić je često opisivao Milju kao izuzetno pametnu, obrazovanu i harizmatičnu ženu čija je pojava pripitomljavala prostor. Iako njihova romansa nije dugo trajala, ostala je kao sećanje na retku vrstu magnetizma – onu koja ne bledi s godinama.
U fudbalskim svlačionicama tog vremena, priče i anegdote bile su deo svakodnevice. Treneri poput Branka Stankovića i Gojka Zeca koristili su kaznene treninge, hladna polivanja i stroge discipline kao „školu karaktera“. Govorilo se čak da su pokušavali da ga „odvoje“ od ljubavne zanesenosti, verujući da ljubav može da umanji fokus na terenu. Ali Dule se toga sećao bez gorčine – kao dela jednog vremena kada se autoritet trenera nije dovodio u pitanje.
- Ljubav sa Miljom bila je predmet radoznalosti i komentara.
- Treneri su koristili stroge metode da ga „vrate“ fudbalu.
- Njegova privrženost ostala je, uprkos pritiscima, snažna.
Milja Vujanović bila je daleko više od „fatalne dame“ urbanih legendi. Kruna najlepše Srpkinje iz 1967. godine bila je samo početak njenog javnog života. Bila je glumica, novinarka, spisateljica, astrolog, hiromant, pa čak i magistar političkih nauka. Njena karijera prkosila je svakom pokušaju da je se smesti u jednu ladicu.
Njeno pojavljivanje u filmu „Rani radovi“ Želimira Žilnika, nagrađenom Zlatnim medvedom u Berlinu, otvorilo je put slici žene koja nije bila samo lepa, već i radoznala i hrabra. U jednom intervjuu, Milja je govorila da „lepota prelazi“ i da se ona „hvata uz duhovno lepe ljude“. Smatrala je da se čovek mora njegovati mislima jednako kao i telom – stav koji je bio svojevrsni manifest protiv površnosti.
- Pisala je tekstove za poznate pevače.
- Kretala se u krugu umetnika, glumaca, novinara i modnih stvaralaca.
- Njeno ime se povezivalo sa Arsenom Dedićem i drugim kulturnim ikonama.
Kako bi pokazala da ne želi da stagnira, Milja je napravila nagli zaokret – ušla je u svet astrologije. Otvorila je prvi Astro centar na Balkanu, završila prestižne škole i postala članica američkih udruženja. Za nju je život bio putovanje kroz znatiželju i stalno traganje za smislom. Čak se govorilo da je i svoju tragičnu sudbinu umela da nasluti, kao da je pokušavala da čita sopstveni život kao natalnu kartu.
Poslednje poglavlje njenog života bilo je teško i tragično. Veza sa Obradom Zijakom pretvorila se u spiralu nasilja koja je kulminirala pucnjem. Povrede kičmene moždine ostavile su je nepokretnom i osakaćenom za ostatak života. Ipak, u toj tragediji, ostala je upečatljiva i kontradiktorna scena – njen zahtev da on, uprkos svemu, ostane uz nju. Da li je to bio pokušaj da zadrži kontrolu nad sopstvenim životom ili dokaz emocionalne zarobljenosti, ostaje otvoreno pitanje.
Njena kćerka Maša svedočila je o tim teškim godinama, a prijatelji poput Verice Rakočević govorili su da im je bilo nemoguće da poveruju kako jedna toliko jaka žena može da padne pod destruktivni uticaj. Upravo tu leži pouka: javna snaga ne znači i privatnu sigurnost. Miljin život je upozorenje da harizma i uspeh ne štite od manipulacije i nasilja.
Za Duleta Savića, međutim, ona je ostala uspomena na susret s osobom koju je opisivao kao „fatalnu“. Njegova sećanja nisu imala prizvuk skandala, već nežnosti i priznanja. Nije se radilo o romansi koja je promenila tok života, već o sećanju koje je obogatilo sliku o vremenu i o jednoj izuzetnoj ženi.
- Milja je bila više od epizode u tuđem životu.
- Bila je protagonistkinja sopstvene sage, sa svim usponima i padovima.
- Njena priča ostaje trajna, kao deo kolektivnog pamćenja jednog vremena.
Kada se sve sabere, ostaje osećaj melanholije: slava je prolazna, ali intimni izbori imaju dalekosežne posledice. Milja Vujanović bila je junakinja sopstvene priče, a Dule Savić – junak travnjaka – svedoči o njoj bez gorčine. On razume da neke susrete ne meri trajanje, već intenzitet, i da ponekad jedno „bilo je“ vredi koliko čitave godine.
U tom prostoru između mita i stvarnosti, priča o Milji i Duletu i dalje živi – ne kao trač, već kao sećanje na susret dvoje snažnih ljudi u vremenu koje je volelo velike priče.
