Vest o objavljivanju čitulje Saši Popoviću, samo dan pre nego što porodica obeležava šest meseci od njegove smrti, izazvala je duboke emocije među onima koji su ga poznavali i poštovali. Ovaj događaj ne predstavlja samo podsećanje na kraj jednog života, već i priliku da se osvrnemo na neizbrisiv trag koji je ostavio, kako u porodičnom okruženju, tako i u širem društvu.
Saša Popović, poznat javnosti kao muzički producent i javna ličnost, preminuo je 1. marta u Parizu, gradu u kojem je proveo poslednje mesece života nadajući se izlečenju. Danas, šest meseci nakon tog tužnog dana, njegovi najbliži – supruga, deca i snaha – okupljaju se kako bi odali počast čoveku koji je bio srce njihove porodice.
U tekstu objavljene čitulje oseti se dubina tuge i iskrenost emocije. Ona ne nosi samo formalan ton, već predstavlja glas bola i praznine koji se oseća svakog dana otkako Saše više nema među njima. Iako vreme prolazi, osećaj gubitka ne jenjava – naprotiv, on se produbljuje, naglašavajući koliko je Sašina uloga bila centralna u životima njegovih voljenih.
Porodica ističe da svaki dan bez njega deluje tiše, praznije i teže. Prolazak vremena nije doneo olakšanje – rane su i dalje otvorene, a bol sveprisutna. On nije bio samo suprug, otac ili tast – bio je oslonac, snaga i toplo prisustvo koje je obeležavalo svakodnevicu. Njegova odsutnost ostavila je prostor koji niko ne može popuniti.
U čitulji, svoja osećanja iznela je supruga Suzana Jovanović, poznata pevačica, koja je prvi put javno govorila o najintimnijim i najtežim trenucima koje je doživela uz muža tokom njegove bolesti. Njene reči nisu bile samo prisećanje, već i svedočanstvo o jednoj velikoj ljubavi koja je trajala do samog kraja – i traje i dalje, kroz sećanje i emociju.
Suzana je otkrila kako je bilo gledati voljenu osobu kako slabi iz dana u dan, a pri tom ne moći učiniti ništa da mu se pomogne. Ispričala je kako je u svakom trenutku osećala da zajedno s njim umire deo nje same. Njen opis boravka u Parizu, gde je Saša primao terapije, otkriva realnost sa kojom su se morali suočiti – da lekari više nisu mogli da ponude nadu, već samo nastavak agonije. Jetra mu je bila teško oštećena zbog metastaza, i svaki novi pokušaj lečenja nosio je rizik da mu dodatno naruši zdravlje.
Jedan od najtežih trenutaka, kako kaže Suzana, bio je kada su je lekari zamolili da upravo ona bude ta koja će Saši reći istinu o njegovom stanju. To nije bio samo težak zadatak, već emocionalno razaranje za ženu koja je uz njega bila decenijama. Znajući da mu je vreme ograničeno, Suzana je morala da pronađe način da mu to saopšti, a da ga ne slomi.
U tom bolnom trenutku, u pomoć je pritekla i Sandra, osoba bliska porodici, koja je trebalo da započne razgovor. Suzana je smišljala reči dok joj je srce bilo slomljeno. Kada je konačno izgovorila: „Ljubavi, nije ti jetra dobro“, zavladala je tišina. Saša ju je pogledao i tiho rekao: „Sule moj, znam, sve znam, znam da je gotovo.“ Te reči svedoče o njegovoj snazi i intuiciji, ali i o tome koliko su bili povezani. Nisu mu bile potrebne duge rečenice – znao je.
Ovaj trenutak predstavlja kulminaciju njihove životne borbe, ali i njihovu neraskidivu bliskost. Bili su jedno drugo sve – oslonac, snaga i uteha. Suzana je opisala kako je svaki dan sa njim u tom periodu bio ispunjen ljubavlju, ali i strahom, i kako je uprkos svemu, njegova volja da ostane uz porodicu bila ogromna.
Iako je fizički otišao, njegovo prisustvo se i dalje oseća. Porodica ističe da je on i dalje tu – u mislima, u srcima, u svakom trenutku. Uspomene na njega ne blede, već dobijaju dublje značenje. Čitulja koju su objavili nije samo dokument o smrti, već i simbol života, svedočanstvo o čoveku koji je znao da voli, da stvara i da ostavi trag.
Poruka porodice u ovom tekstu otkriva i širu, univerzalnu istinu: gubitak ne bira, ne štedi, ne pita. Ljubav prema nekome ne prestaje njegovim odlaskom, već često postaje još jača. Saša Popović je za svoju porodicu ostao ne samo muž i otac, već simbol snage, topline i vere u zajedništvo. Njegova duhovna prisutnost ne napušta dom u kojem je vladao njegov smeh, njegove ideje i njegova posvećenost.
U ovom bolnom periodu, porodica nastavlja da negovanjem uspomena čuva ono što je najvrednije – ljubav koju su delili. Postoji nekoliko ključnih osećanja koja se provlače kroz sve što je rečeno:
-
Tuga – zbog fizičkog gubitka, zbog tišine koja je usledila, zbog svakodnevnice koja više nije ista.
-
Zahvalnost – što su imali privilegiju da ga poznaju i vole.
-
Ponos – na čoveka koji je ostavio trag u njihovim životima i šire.
-
Snaga – da nastave dalje, sa sećanjem kao vodiljom.
Oni koji su ga voleli, uključujući suprugu Suzanu, ćerku Aleksandru, sina Danijela i snahu Tijanu, ističu da će bol zauvek ostati deo njih, ali da će istovremeno i ljubav trajati – snažna, nepromenjena, večna.
Odlazak na groblje na dan obeležavanja šest meseci od smrti nije samo gest poštovanja, već potvrda prisustva. To je čin kojim porodica potvrđuje da Sašin život nije završio smrću, već da traje kroz:
-
Sećanja
-
Ljubav
-
Njegove reči i dela
-
Tragove koje je ostavio u svima
Smrt nije kraj, poručuju oni – jer ono što je učinjeno iz ljubavi, ostaje. A Saša Popović je, kako kažu njegovi najbliži, bio ljubav – u svakom obliku: kao partner, otac, prijatelj, oslonac.
