Zdravko Čolić, muzičar čije ime već decenijama odzvanja širom regiona, nije samo još jedno lice sa estrade. Njegova popularnost, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i van njenih granica, nije rezultat pukog marketinga ili prolaznih trendova, već autentične karijere izgrađene na iskrenosti, umetničkoj posvećenosti i dubokoj povezanosti sa publikom.
Za razliku od mnogih umetnika koji vremenom izgube kompas pod teretom slave, Zdravko je ostao veran sebi, svom identitetu i, što je posebno važno, svojoj porodici. Njegovo ime postalo je sinonim za kvalitet, doslednost i unutrašnji mir, što je retkost u svetu koji neretko nagrađuje površnost više nego sadržaj.
Uprkos zavidnoj karijeri koja obuhvata mnogobrojne albume, koncerte, turneje i nagrade, ono što Čolića čini zaista posebnim jeste činjenica da nikada nije dozvolio da ga reflektori promene. Uvek je znao da prava vrednost nije u tome koliko si eksponiran u medijima, već koliko ostaješ svoj i koliko umeš da očuvaš ono najvažnije – svoju privatnost i porodicu.
U središtu njegovog sveta ne nalaze se luksuz, medijski naslovi ni prividni uspeh, već su to:
-
porodična toplina
-
ljubav prema deci
-
poštovanje privatnosti
-
spokoj koji pruža jednostavan život van javne buke
Poseban deo Zdravkovog života posvećen je njegovim ćerkama. Una, starija ćerka, kao i njena mlađa sestra, čije ime nije dostupno javnosti, zauzimaju ključno mesto u njegovom životu. Njihovo odrastanje i svakodnevni trenuci unutar porodice ostali su, zahvaljujući Zdravkovom pažljivom odnosu prema medijima, zaštićeni od javnosti. Ova svesna odluka govori mnogo o njegovom sistemu vrednosti.
Iako je Una donekle prisutna na društvenim mrežama, način na koji to radi ukazuje na jasnu poruku koju nosi iz kuće: prirodnost, jednostavnost i dostojanstvo. Njene objave nisu pokušaji samopromocije, već deluju kao tihi trenuci porodične sreće, bez pompe, filtera i senzacionalizma.
U poslednje vreme, porodicu je dodatno obogatila još jedna radost – dolazak male Minje, Zdravkove unuke. Ova vest nije bila samo još jedan porodični događaj, već je izazvala iskrenu radost među njegovim obožavaocima, jer je pokazala još jednom koliko je porodica stub njegovog života. Nema ničeg glamuroznog u ovoj vesti, a ipak ona nosi najviše emocija – radost života, novi početak, nevinost detinjstva.
Zdravkov pristup očinstvu takođe oslikava njegovu duboku posvećenost porodici. U jednom intervjuu izjavio je da mu je upravo očinstvo donelo najviše izazova, ali i najdublju radost. Ta izjava nije bila usputna rečenica, već jasan pokazatelj da, bez obzira na sve scene na kojima je nastupao, sve ovacije koje je doživeo – njegovo srce pripada domu. Domu u kojem je otac, a ne pevač.
Njegov odnos sa ćerkama temelji se na:
-
uzajamnom poštovanju
-
iskrenosti i otvorenosti
-
emotivnoj podršci i razumevanju
-
balansu između tradicionalnih i modernih vrednosti
Za razliku od brojnih poznatih ličnosti koje se utrkuju da njihova deca postanu “influenseri” ili javne ličnosti, Zdravko ne gura svoje naslednice u medijsku arenu. Umesto toga, pruža im slobodu da same biraju svoj put, uz blagu, ali jasnu poruku – čuvaj ono što je tvoje i ne daj da svet odlučuje ko si.
U vreme kada su društvene mreže glavni oblik prezentacije identiteta, on ne pokazuje netrpeljivost prema Uninoj aktivnosti na njima. Naprotiv, njegov stav odiše mudrošću i suptilnom brigom. Umesto zabrana, koristi tihi dijalog kao način da prenese poruke. U njegovom pristupu nema oštrine, samo poziv na razmišljanje o pravim vrednostima.
Važan aspekt Čolićevog života jeste njegov odnos prema javnosti i fanovima. Njegova popularnost nikada nije bila rezultat agresivne promocije. Ljubav koju oseća njegova publika proistekla je iz prirodne harizme, emocionalne iskrenosti i doslednosti. On nije čovek koji trči za titulama – pažnja dolazi do njega jer je verodostojan, a ne zato što se nameće.
Njegovi susreti sa obožavaocima često se dešavaju u spontanim okolnostima, bez velikih najava ili spektakla. Ljudi ga vole jer ne glumi – on je jedan od retkih koji ne koristi estradni imidž kao štit ili oružje. Čak i kada se druži sa fanovima, Zdravko zadržava autentičnost. Ne koristi gotove fraze, ne izgovara naučene rečenice. Njegov osmeh je pravi, a njegove reči dolaze iz srca.
Publika za njega nije puka masa. Svaki pojedinac iz te mase nosi svoju priču, emociju, deo prošlosti. Zdravko to zna i poštuje. Zato mu se često vraćaju isti ljudi, kroz generacije. Za njih je on više od pevača – on je uspomena, simbol jednog vremena i osećaja koji ne bledi.
Poseban kvalitet njegove javne ličnosti ogleda se u tome što se, čak i kada je najviše u centru pažnje, nikada ne eksponira više nego što želi. Njegova komunikacija s medijima je svedena, ali uvek puna dostojanstva. Nema skandala, nema senzacionalnih ispada, jer Čolić nije čovek skrojen za estradne šablone.
U vremenu koje prepoznaje samo trenutnu senzaciju i brzo zaboravlja, on ostaje postojan simbol stabilnosti, iskrenosti i duhovne dubine. Njegova muzika traje, ali još važnije – traju i vrednosti koje svojim životom promoviše.
Zanimljivo je da mnogi tvrde da najlepša pesma koju je Zdravko Čolić ikada “napisao” nije ona koja se peva na koncertima ili emituje na radiju. To je pesma tišine, porodične topline i jednostavnih trenutaka. To je:
-
smeh njegove dece
-
mirno jutro uz kafu s voljenima
-
šetnja bez fotografa
-
zajednički ručak bez mobilnih telefona na stolu
Ta pesma se ne može čuti na festivalima, niti ima muzički aranžman, ali ona postoji. Utiče, oblikuje, inspiriše. I možda baš zato – ta tiha pesma jeste ono što Zdravka Čolića najbolje opisuje.
U svetu koji često pogrešno definiše uspeh, on nas podseća da prava veličina čoveka ne meri se brojem hitova, već dubinom odnosa koje gradi sa drugima. Zdravko Čolić, svojim ponašanjem, tišinom i doslednošću, pokazuje da se i u najglasnijem poslu može živeti tiho – ali ispravno.
