Sveti apostol Juda, poznat i pod imenima Levije i Tadej, u pravoslavnom hrišćanskom predanju zauzima posebno mesto, i to ne samo zbog svoje blizine sa Isusom Hristom, već i zbog dubokog duhovnog puta koji ga je iz običnog čoveka preobrazio u istinskog svetitelja. Njegova sećanja i dani kada se u crkvenom kalendaru pominje, predstavljaju važan duhovni trenutak za mnoge vernike širom pravoslavnog sveta.
Često dolazi do zabune u vezi sa njegovim imenom jer ga ljudi mešaju sa Judom Iskariotskim, apostolom koji je izdao Isusa. Ipak, Juda o kome se danas govori bio je potpuno drugačije prirode – ne samo po delima, već i po srcu i namerama. On se, uprkos svemu što mu je bilo dato rođenjem, nije uzdizao, već se ponizno držao svog puta, pokazujući istinsku snagu vere kroz skromnost i postojanost.
Njegovo poreklo je izuzetno značajno u biblijskom smislu – dolazio je iz loze Davidove i Solomonove, što ga čini potomkom drevne kraljevske porodice Izraela. Bio je sin Josifa, koji se u predanju pominje kao zemaljski staratelj Presvete Bogorodice, i majke Salomije. Zbog ove porodične linije, Juda je bio u krvnom srodstvu sa Isusom, a njegov brat Jakov, poznatiji kao “brat Gospodnji”, ostao je upamćen kao stub rane Crkve.
Uprkos toj bliskosti, Juda nikada nije koristio svoju rodbinsku povezanost s Isusom kao razlog za sopstvenu veličinu. Naprotiv, on se nazivao “bratom Jakovljevim”, želeći time da izrazi vlastitu potrebu za pokajanjem, duhovnim očišćenjem i unutrašnjom obnovom. Njegova skromnost bila je ogledalo njegovog karaktera – nije se uzdizao, već se trudio da bude dostojan poziva koji mu je poveren.
U početku svog života, Juda nije bio bezgrešan ni nepogrešiv. Imao je svoje sumnje, u srcu je nosio zavist i duhovna previranja, kao i mnogi od nas. Ipak, ono što ga je izdvojilo bilo je njegovo iskreno pokajanje, vera u promenu i snaga da krene drugim putem. On nije bežao od svojih slabosti, već ih je pretvarao u snagu.
Nakon Vaznesenja Hristovog, Juda se posvetio širenju hrišćanskog učenja. Njegova misija nije bila ograničena na jednu regiju – ona je obuhvatala:
-
Judeju
-
Galileju
-
Samariju
-
Idumeju
-
Siriju
-
Mesopotamiju
-
Arabiju
-
Persiju
Na svim tim mestima, Juda je neumorno propovedao Jevanđelje, vođen dubokim uverenjem da vera treba da dopre do svakog srca. Nije tražio priznanja, niti slavu, već je išao putem svetlosti i istine, često rizikujući život da bi preneo poruku spasenja.
Na svojim putovanjima, suočavao se sa brojnim izazovima:
-
Progonstvo zbog propovedanja
-
Glad i fizička iscrpljenost
-
Nasilje i odbacivanje
-
Duhovne borbe protiv paganstva i idolopoklonstva
Ipak, ni u jednom trenutku nije posustajao. Njegova misija bila je jasna – voditi ljude od zabluda do istine, od tame ka svetlosti, od straha ka veri. U oblastima kao što su Ararat i okolna mesta, uspevao je da mnoge preobrati i da utemelji duhovne zajednice, koje su ostale trajno vezane za njegov rad.
Nažalost, kao i mnogi drugi apostoli, ni Juda nije izbegao mučeničku smrt. Vlasti tog doba, neprijateljski nastrojene prema svemu što je nosilo duh promene i duhovnog oslobođenja, odlučile su da ga kazne zbog širenja nove vere. Bio je uhapšen, mučen, i na kraju razapet, a njegovo telo ranjeno strelama.
Uprkos toj strahoti, Juda nije napustio svoju veru. Ostao je dostojanstven, veran i čvrst do kraja, i upravo zbog toga se njegova smrt danas smatra svedočanstvom svetosti i vernosti.
Zbog svega što je prošao, mnogi ga danas doživljavaju kao zaštitnika u nevoljama, osobu kojoj se može obratiti kada nas spopadne tuga, nesreća, sumnja u sebe i veru. Vernici mu se mole u:
-
trenucima unutrašnjih borbi
-
vremenima kada je nada slaba
-
kada osećaju udaljenost od Boga
-
kada traže oproštaj i duhovno ozdravljenje
Jer Juda, koji je sam prošao put sumnje do svetlosti, razume čoveka bolje nego mnogi drugi. On zna šta znači boriti se sa sobom – zato je njegova molitva snažna, i zato njegove reči pokreću.
U crkvama širom pravoslavnog sveta, na dan njegove uspomene, izgovara se posebna molitva, posvećena upravo njemu. U njoj se objedinjuju svi aspekti njegove ličnosti – rođački odnos sa Hristom, mučeništvo, vera, propovedanje, i duhovna snaga:
„Videći te kao Hristovog rođaka, o Judo, i kao hrabrog mučenika, svešteno te hvalimo, jer si obmane demonske razorio i veru sačuvao: Zato danas svesvetu uspomenu tvoju praznujemo i oproštaj grehova tvojim molitvama zadobijamo.”
Ove reči sažimaju njegov celokupni životni put – od ljudskih slabosti do božanske svetlosti. Juda je primer da svetost nije urođena, već stečena kroz borbu, odluke i postojanost. Pokazuje da svako može pronaći smisao, čak i ako je nekada bio izgubljen.
U savremenom vremenu, kada se duhovne vrednosti često stavljaju po strani, priča o Judi podseća nas da su vera, poniznost i predanost Bogu večne vrednosti. Njegovo ime se i danas izgovara sa dubokim poštovanjem – kako u crkvenim molitvama, tako i u tišini ličnih promišljanja.
Njegov život nije bio lagan, ali je bio istinit. Nije bio bezgrešan, ali je bio prožet pokajanjem. Nije bio svetitelj po rođenju, već po delima i srcu. I upravo zato je inspiracija za mnoge, naročito za one koji se bore sa sobom, sa sumnjama, sa željom da pronađu veru u svetu punom izazova.
Na dan kada se sećanje na njega slavi, mnogi pale sveće, izgovaraju molitve i vraćaju se suštini – da je vera veća od okolnosti, da je ljubav prema Bogu jača od bola, i da je poniznost put ka svetosti.
U svom poslednjem činu, kada je umirao zbog onoga što je verovao, Juda nije pokazao strah, već nadu. Upravo zbog te nade, njegovo ime ostaje živo u srcima miliona. I zato, kada se izgovori: Sveti apostol Juda – Tadej, to više nije samo ime – to je simbol vere, predanosti, pokajanja i večnog duhovnog svedočanstva.
