Život Suzane Mančić, poznate voditeljke i nekadašnje loto devojke, višeslojan je i obojen brojnim iskustvima – i onim sjajnim koje donosi uspeh, i onim tamnijim, koji se tiču porodičnih i partnerskih odnosa. Iako je publika pamti po vedrom duhu, prepoznatljivom osmehu i televizijskoj harizmi, njen privatni život nosio je teške borbe koje su oblikovale ženu kakva je danas – stabilna, samouverena i u miru sa sobom.
Danas živi sa Grkom Simonom Ocomokosom, čovekom koji joj je, kako sama kaže, vratio osećaj sigurnosti, nežnosti i ravnoteže. Iako njihovu vezu ne eksponira često, jasno je da je ova etapa njenog života ispunjena upravo onim što joj je najviše nedostajalo u prošlosti – emotivnim mirom.
Međutim, pre nego što je pronašla to utočište, Suzana je prošla kroz iskustvo koje ju je duboko obeležilo – brak sa Nebojšom Kunićem, tadašnjim članom popularne muzičke grupe „Sedmorica mladih“, jedne od najpoznatijih muzičkih atrakcija u bivšoj Jugoslaviji. Taj odnos započeo je sa velikim očekivanjima i ljubavlju, ali je s godinama prerastao u odnos prepun bola i unutrašnjih lomova.
Njihova veza nastala je krajem osamdesetih godina prošlog veka, i to iz jednog prijateljskog odnosa koji je postupno prerastao u ljubav. Godine 1989., Suzana je stala pred matičara i izrekla sudbonosno „da“, uverena da pred njom stoji budućnost ispunjena razumevanjem i zajedništvom. Venčanje nije bilo glamurozna svečanost, već skromna i emotivna ceremonija, koju danas obeležava tek jedna poznata fotografija – tiha svedočanstva jednog velikog početka.
U okviru tog braka, rođene su dve ćerke, Natalija i Teodora – deca koja su postala osovina Suzaninog sveta i njeni najveći životni podsticaji. Iako je u početku sve izgledalo kao ostvarenje snova, vremenom je njihova porodična dinamika počela da puca. Ljubav koja ih je povezivala počela je da bledi, a svakodnevni problemi i nesporazumi sve su više narušavali ono što su zajedno izgradili.
Suzana je kasnije otvoreno govorila o tome kako se osećala tokom tog perioda – iako je tada bila poznata, prisutna na malim ekranima, omiljena među gledaocima, u svom domu borila se s osećajem nemoći, obespravljenosti i psihičkog pritiska. U jednom intervjuu rekla je:
„Udala sam se iz velike ljubavi, ali ljubav je kvarljiva roba. Lako nestane.“
Njeno svedočenje o tome šta je trpela tokom tog braka bilo je šokantno za javnost. Kako je otkrila, suprug joj je često govorio da je srećna što je uopšte neko hoće i da je ne bi niko drugi želeo. Takve reči, koje se često izgovaraju iz osvete, nesigurnosti ili manipulacije, u njenom slučaju imale su razorne posledice. Suzanino samopouzdanje bilo je temeljno narušeno, i ona je priznala da se u jednom trenutku našla na ivici depresije.
Uprkos činjenici da je spolja živela život televizijske zvezde, iza zatvorenih vrata, borila se sa sumnjom u sebe i pokušavala da pronađe snagu da opstane – zbog sebe, ali pre svega, zbog svojih ćerki.
U tom teškom periodu, Natalija i Teodora su joj postale ne samo razlog za svakodnevno funkcionisanje, već i glavni izvor motivacije da se oslobodi svega što je gušilo. Suzana se trudi da njihovo detinjstvo bude što normalnije, van domašaja javnosti i medija. Iako se njeno lice svakodnevno pojavljivalo na televiziji, život ćerki bio je zaštićen i izvan reflektora.
Njihov razvod, iako bolan, bio je i trenutak oslobađanja. Nakon raskida sa Kunićem, Suzana je odlučila da se okrene sebi i svojoj deci, ali i da u potpunosti posveti vreme ličnom oporavku i profesionalnim obavezama. U to vreme, nije žurila sa novim emotivnim vezama. Bila je svesna da rana mora da zaraste i da poverenje ne dolazi lako. Ipak, nije izgubila veru u ljubav. Znala je da može ponovo da voli – samo ako to bude ispravno, dostojanstveno i bezbolno.
Tako je, posle godina samoće i stabilizacije, u njen život ušao Simon Ocomokos, grčki biznismen, koji se, kako ona kaže, od prvog trenutka odnosio prema njoj s poštovanjem, pažnjom i uvažavanjem. Taj odnos nije bio samo romansa – bio je nova faza života, u kojoj je Suzana konačno mogla da se opusti, bez potrebe da stalno bude na oprezu. Sa Simonom je naučila da prava ljubav ne guši, već oslobađa. Da partner može biti i prijatelj i saveznik, a ne konkurent ili manipulator.
Odnos sa njim doveo je do toga da Suzana ponovo pronađe unutrašnju ravnotežu. Njih dvoje danas žive u miru, bez skandala, bez teških reči, daleko od buke javnosti. Iako se ne eksponiraju često zajedno, poznato je da dele zajedničke vrednosti i da poštuju međusobne granice.
Kroz sve što je prošla, Suzana je izgradila novu verziju sebe – ženu koja zna šta želi, ali još važnije – šta više nikada ne želi da prođe.
U jednom trenutku, priznala je da joj nije bilo lako da progovori o svemu što je trpela, jer je postojala stigma – naročito u vreme kada se retko govorilo o psihološkom nasilju u partnerskim odnosima. Mnoge žene, kaže, ćute jer misle da su slabe ako priznaju da trpe, a zapravo je hrabrost u tome da se kaže istina i da se potraži pomoć.
Njena priča je snažna poruka ženama koje se nalaze u sličnim situacijama:
-
Da ne ćute.
-
Da ne trpe omalovažavanje.
-
Da veruju sebi i svom osećaju unutrašnje vrednosti.
Zahvaljujući svojim ćerkama, karijeri i novoj ljubavi, Suzana je uspela da ostavi iza sebe jedno teško poglavlje i da ponovo piše stranice svog života sa osmehom. Iako o bivšem mužu danas govori retko i s distance, njegova uloga u njenom životu ostaje deo prošlosti koju ne može da izbriše, ali iz koje je izvukla – lekciju o granicama, poštovanju i dostojanstvu.
Jedino što ih danas vezuje jesu njihove ćerke. Natalija i Teodora, sada već odrasle žene, obrazovane i stabilne, predstavljaju plod jedne ljubavi koja se ugasila, ali koja je ipak ostavila nešto vredno. Njihova prisutnost u životu Suzane je ono što je ostalo kao svetla tačka i podsetnik da je, uprkos svemu, iz bola mogla da izraste – snaga.
Na kraju, Suzana Mančić je primer žene koja je preživela svoje oluje, ne izgubivši veru u ljude, u ljubav i u sebe. Njena priča pokazuje da je moguće krenuti ispočetka, bez gorčine, ali sa mudrošću. Njeno iskustvo svedoči o tome da, bez obzira na javni imidž, poznate žene često vode svoje privatne borbe – tihe, skrivene, ali izuzetno važne.
U svakom osmehu koji danas nosi, vidi se ne samo profesionalni sjaj, već i lična pobeda. Jer iza svetlosti reflektora, Suzana Mančić je – pre svega – žena koja je umela da prepozna šta više ne želi, i da svom životu da novu šansu.
