U malenom selu Ciljuge, nedaleko od Živinica u Bosni i Hercegovini, živi jedna nevjerovatna starica – Džemila Beganović, žena koja je svoj život proživjela kroz nepojmljive tragedije, ali je iz svega izašla sa dostojanstvom i snagom koju je teško opisati rečima. Njene oči nose duboku tugu, ali i svetlost nade koju nijedna nedaća nije mogla potpuno ugasiti. Sa svojih 76 godina, Džemila nosi breme života koje bi slomilo i mnogo snažnije.

Rođena u vremenu koje nije bilo naklonjeno ženama, a posebno ne onima koje su pokušavale da same stvore miran život, Džemila je od malih nogu naučila da se za svaki trenutak sreće mora boriti. Živela je skromno, tiho, povučeno, ali njena unutrašnja snaga bila je glasnija od svake izgovorene reči.

Džemilin brak nije bio ono što bi mnogi nazvali srećnim. Udala se za čoveka koji je imao ozbiljne psihičke probleme i čije je ponašanje često bilo nasilno. Taj teret je nosila godinama, sve dok jednog dana situacija nije postala toliko opasna da je njen najstariji sin bukvalno stao ispred nje, riskirajući sopstveni život kako bi zaštitio majku od mogućeg zla. Ta scena, iako bolna, bila je i potvrda ljubavi koju su njena deca gajila prema njoj.

Majčinstvo joj je bilo najvažnija životna uloga. Imala je troje dece – dva sina i jednu kćerku. Uprkos svemu što je preživela, nikada nije odustajala od svoje dece. Ulagala je poslednji atom snage kako bi im pružila ono najvažnije – osećaj pripadnosti i ljubavi. Ipak, sudbina nije imala milosti prema Džemili.

  1. Prvog sina izgubila je u jednom od najmračnijih perioda novije istorije – tokom rata u Bosni i Hercegovini. Poginuo je u Potočarima, pokušavajući da pobegne iz obruča smrti koji je okruživao hiljade nedužnih civila. Njegova smrt bila je prva duboka rana na Džemilinoj duši, rana koja nikada nije zarasla.

  2. Drugi sin, koji je u potrazi za boljom budućnošću emigrirao u Sjedinjene Američke Države, preminuo je 2017. godine. Iako daleko, bio joj je veza sa svetom, podrška i izvor nade. Njegov odlazak bio je drugi veliki gubitak.

Nakon smrti oba sina, Džemila je nastavila da živi u tišini i jednostavnosti. Zajedno sa snahom, koja joj je ostala verna i nakon smrti muža, delila je male radosti svakodnevice. One su gajile baštu, uzgajale krastavce, brinule jedna o drugoj, i na trenutke uspevale da stvore osećaj doma. Snaha joj je bila više od snahe – bila je kao rođena kćerka, neko ko je razume i ne ostavlja. Ali čak ni ta uteha nije potrajala večno. Kada je i snaha preminula, Džemila je ostala sasvim sama. Samovanje u kući koju nije gradila da bi bila tiha, već puna dečijeg smeha i života, dodatno je otežalo njenu svakodnevicu.

Najdublju tugu u njenom srcu ipak nije predstavljala smrt sinova, koliko neizvesna sudbina kćerke Mirsade. Tokom ratnog haosa, Mirsada je sa mužem i troje dece nestala bez traga. Godinama nije bilo ni vesti, ni glasa, ni poruke. Povremeno su dopirale neproverene informacije da se možda nalaze negde u Austriji, ali nijedna od tih informacija nije donela potvrdu. Nepoznavanje sudbine voljene osobe zna da bude bolnije od gubitka, jer vas drži između nade i očaja, ne dajući mira.

Čak ni sin iz Amerike, koji je povremeno dolazio i pokušavao da pronađe sestru, nije uspevao da uspostavi kontakt. To je bio dodatni teret – znati da si majka, a ne moći da znaš ni da li tvoje dete živi, ni kako izgleda sada, ni da li te se uopšte seća. Godine su prolazile, a bol je postajala tiša, ali nikada nije nestala.

Sve dok jednog dana, internet nije spojio ono što je život razdvojio.

Naime, jedna video reportaža o životnoj priči Džemile Beganović prikazana je na YouTube kanalu. Video je, sasvim slučajno, pogledala njena unuka, koja sada živi u inostranstvu. Njeno ime je Zijada Dautović, iako danas nosi ime Leni. Kada je na ekranu ugledala ženu koja joj je izgledala čudesno poznato, nešto se u njoj pokrenulo. Prepoznala je svoju nenu, iako je nikada nije svesno upoznala.

Zatečena, istovremeno potresena i ushićena, Zijada je odmah kontaktirala autore emisije, moleći ih da joj pomognu da dođe do Džemile. Ubrzo su joj prosledili kontakt. Napisala je poruku, objašnjavajući ko je, gde živi i kako je otkrila istinu. Napisala je da joj je majka Mirsada živa, da je izgubila prvog muža, a zatim se preudala za Roberta, koji je preminuo 2022. godine. Otkrila je da ima brata i sestru, i da već godinama žive van granica Bosne.

Kada je Džemila pročitala poruku, suze su potekle bez prestanka. Njeno srce, koje je toliko puta bilo ranjeno, sada je prvi put nakon decenija bilo ispunjeno čistom radošću. Nije mogla verovati – njena kćerka je živa, i ima unuke koji žele da je upoznaju. Taj trenutak vratio joj je veru u život.

Odmah je poželela da ugosti unuku. Zamislila je kako u dvorištu okreće ražanj, kako ih dočekuje kao prava bosanska nana, sa osmehom, punim stolom, i ljubavlju koju nije mogla godinama da podeli. Iako su daleko, ostala je u kontaktu sa njima, a i snaha iz Amerike, s kojom je sačuvala vezu, redovno joj piše i šalje poruke.

Danas, Džemila, iako i dalje sama, više nije usamljena. Srce joj kuca ispunjeno nadom. Iako su godine ostavile trag, i dalje se nada da će zagrliti unučad, možda čak i Mirsadu. Ona zna da sve ima svoje vreme, ali veruje da će život, koji joj je toliko oduzimao, sada početi da joj vraća.

Ova priča svedoči o tome:

  • koliko su majčinska ljubav i nada neuništivi;

  • kako tehnologija može spojiti duše razdvojene decenijama;

  • da čak i u poznim godinama, život može iznenaditi radošću;

  • i da porodica, ma koliko daleko bila, uvek ostaje u srcu.

Džemila Beganović nije samo žena iz sela Ciljuge. Ona je simbol borbe, majka svih majki, i dokaz da ljubav ne umire nikada. U svetu punom buke, ona je tiha pesma koja traje, nosi bol, ali i nadu – u susret, u pomirenje, i u novi početak.

Preporučujemo

RELATED ARTICLESMORE FROM AUTHOR