Marko Nikolić, jedan od najvoljenijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, ostavio je dubok trag ne samo kroz uloge koje je tumačio, već i kroz lični integritet, skromnost i dostojanstvo koje je nosio sve do kraja svog života. Njegovo ime najčešće se dovodi u vezu sa ulogom Gige Moravca, upečatljivog lika iz kultne serije „Bolji život“, koji je postao sinonim za narodnog čoveka sa srcem, humorom i životnom mudrošću.
Iza tog karakterističnog osmeha i blagosti, krila se tiha i dostojanstvena borba sa jednom od najtežih bolesti današnjice – rakom pluća. Marko je uspevao da sakrije tu borbu, čak i od ljudi koji su mu bili bliski. Izborio se sa brojnim fizičkim i emocionalnim izazovima bez želje da bude u centru pažnje, što je dodatno učvrstilo njegov status kao umetnika i čoveka sa karakterom.
Iako se u poslednjim godinama njegovog života moglo primetiti da se ređe pojavljuje na javnim događajima, malo ko je slutio pravu prirodu njegovog povlačenja. Iako je sumnja na bolest postojala već neko vreme, Marko nije želeo da uzbunjuje javnost. U duhu prave ličnosti, sve je držao za sebe, smatrajući da njegovi problemi ne treba da postanu teret drugima.
Lekarsku pomoć zatražio je tek u trenutku kada je bol postao svakodnevni saputnik. Dijagnoza – rak pluća – pala je kao hladan tuš. Ipak, čak ni tada nije poklekao duhom. Nije želeo da javnost zna kroz šta prolazi, niti da bude izvor sažaljenja. Umesto toga, odlučio je da se leči u tišini, daleko od očiju javnosti, okružen porodicom i nekoliko bliskih prijatelja.
Uprkos svemu, Marko Nikolić nije gubio volju. Njegova borba sa bolešću bila je:
-
diskretna, jer nije želeo da uznemirava druge
-
samostalna, jer je čak i na terapije odlazio bez pratnje
-
dostojanstvena, jer nikada nije tražio sažaljenje
-
unutrašnje snažna, jer je sve prolazio sa neverovatnom mentalnom čvrstinom
U jednoj emisiji podelio je i anegdotu iz tog teškog perioda – nakon tretmana hemoterapije, ušao je u prepun gradski autobus. Bio je umoran, iscrpljen, ali se nije žalio. Kada mu je jedan putnik ponudio da sedne, on je, kroz osmeh, odbio šalom, čime je pokazao da čak i u tim momentima nije gubio svoj duh.
Posle dve godine lečenja, činilo se da je bolest uspela da se zaustavi. U razgovoru za jedan magazin, otvoreno je pričao o strahovima koje je nosio. Priznao je da ga je iskustvo bolesti nateralo da sagleda život iz drugog ugla – da su mu se misli okrenule ka porodici, dragim uspomenama i običnim stvarima koje je ranije uzimao zdravo za gotovo: pecanju, plovidbi čamcem, druženju sa psom. Posebno je naglasio koliko mu je bilo teško što je morao da promeni životne navike:
-
prestao je da puši
-
prestao da pije alkohol
-
izbacio je meso iz ishrane
-
naučio je da se nosi sa dijabetesom, koji je dodatno otežavao njegovo stanje
Uprkos svemu, isticao je da se oseća psihički stabilno i duhovno ispunjeno. I dalje je imao želju da radi i da se druži, iako je već bio u fazi kada su njegove fizičke mogućnosti bile znatno ograničene.
Kako se kraj neumitno približavao, Marko se povlačio u svoj dom, u oazu mira koju je delio sa svojom porodicom. Najviše vremena provodio je sa svojom ćerkom Minom i unucima, koji su mu donosili snagu i utehu. Prijatelji i saradnici ga pamte kao čoveka koji, čak i kada je bio u velikim bolovima, nije želeo da ikoga opterećuje.
Njegovo ponašanje u tim poslednjim danima opisivano je kao:
-
mirno
-
nežno prisutno
-
nenametljivo
-
veličanstveno u tišini
Čak ni oni najbliži iz serije „Bolji život“ nisu znali sve detalje njegove bolesti. On je i dalje bio Giga Moravac, čovek koji zna da život nosi i bol i radost, i koji sve to prihvata bez buke i drame.
Njegova ćerka Mina kasnije je govorila o tom periodu i kako se porodica već bila pripremila za najgore. To im je, kako kaže, na neki način i olakšalo prihvatanje gubitka. Ipak, tuga nije nešto što prolazi lako, pa je i sama priznala da veruje kako će joj pravi bol doći tek kasnije.
Zanimljivo je i kako danas neguje uspomenu na oca. Iako ne odlazi često na njegov grob, kada to čini, ima svoj mali ritual:
-
pušta muziku koju je Marko voleo (Oliver Dragojević, The Animals, The Beatles)
-
zapali mu cigaretu, u znak sećanja
-
sedi i ćuti, bez mnogo reči, ali sa mnogo osećanja
Ta potreba za ritualima, kako je sama rekla, iznenadila je čak i nju. Nikada nije verovala da će to raditi, ali sada to doživljava kao deo procesa tugovanja i povezivanja sa ocem koji je bio stub porodice.
Vest o smrti Marka Nikolića potresla je celu naciju. Ljudi su se okupljali ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljali cveće, palili sveće i pisali emotivne poruke. Njegova smirenost, blagost i dostojanstvo uvek će ostati simbol jednog vremena koje je vrednovalo tihe heroje.
Ne možemo govoriti o Marku Nikoliću, a da ne pomenemo njegov izuzetan doprinos jugoslovenskom glumištu. Pored Gige Moravca, tumačio je i mnoge druge uloge koje su se izdvojile autentičnošću. Bio je glumac koji je znao da izrazi duboke emocije, često bez ijedne reči. Njegova gluma se zasnivala na unutrašnjoj ekspresiji, ne na spoljašnjoj teatralnosti, što ga je činilo posebnim.
Oni koji su ga poznavali opisivali su ga kao:
-
čoveka bez sujete
-
umetnika koji ne traži aplauz, već istinu
-
nekoga ko je znao da više govori tišinom nego rečima
-
osobu koja je u svakoj ulozi donosila delić sebe
Njegov odlazak nije samo gubitak jednog glumca – to je gubitak čitave epohe. Epohe u kojoj su umetnici nosili odgovornost, u kojoj su emocije bile dublje od efekata, a ljudskost vrednija od popularnosti.
Iako ga više nema, sećanje na Marka Nikolića živi. U svakoj reprizi „Boljeg života“, u svakom pogledu Gige Moravca, u svakom osmehu koji izazove njegova duhovita replika, ponovo oživljava duh tog tiho hrabrog čoveka. Njegovo dostojanstvo, odmerenost i toplina postaće večna mera kvaliteta, kako na sceni, tako i u životu.
