Jedne uobičajene večeri, dok sam obavljao svoj posao taksiste, doživeo sam iskustvo koje se s vremenom pretvorilo u priču koju nikad neću zaboraviti. Sve je počelo sasvim obično – još jedan poziv, još jedna vožnja, još jedan putnik. Ali ono što se činilo kao svakodnevna rutina, pretvorilo se u neobičnu interakciju koja mi se urezuje u pamćenje čak i sada, sa vremenskim odmakom.
Putnik koji je ušao u vozilo delovao je kao čovek u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama. Njegov izgled bio je sasvim prosječan, ali njegovo ponašanje odmah je odavalo znakove unutrašnjeg nemira. Držao je telefon čvrsto u rukama, prsti su mu brzo prelazili po ekranu, kao da vodi neku životno važnu prepisku. U tom trenutku sam shvatio da me ni ne primećuje – bio je potpuno uronjen u svoj digitalni svet.
Kao što to obično radim, pokušao sam da započnem vožnju uz uobičajenu dozu pristojnosti i profesionalizma. Postavio sam jednostavno pitanje: „Kuda idemo?“ Odgovor koji sam dobio bio je – blago rečeno – zbunjujuć. Bez da me pogleda, hladno i sarkastično je izgovorio: „U tri lijepe!”
Zastao sam, pomislivši da je možda pokušao biti duhovit, ili da mu je prosto bio loš dan. Nije mi bilo jasno da li provocira ili testira moju reakciju. U momentu nelagode, bez prethodnog razmišljanja, izgovorio sam pitanje koje je zvučalo skoro detinje iskreno: „A gdje je to?”
Na to se nadovezala kratka tišina. Čovek nije podizao pogled sa svog uređaja. Delovao je kao da sam za njega potpuno nepostojeći. A onda, nakon tog trenutka zatišja, bez promene u tonu i s neobičnim mirom, izgovorio je: „Na Konjarniku.” Njegov glas više nije imao onu prethodnu dozu sarkazma, već je bio neutralan, gotovo bez emocije. Odlučio sam da ne postavljam dodatna pitanja. Samo sam uključio pokazivače i krenuo ka Konjarniku, oslanjajući se na intuiciju i iskustvo da procenim gde bi mogao da želi da ide.
Iako mi nije delovao kao neko ko bi izazvao ozbiljan problem, njegova potpuna nezainteresovanost za stvarnost oko sebe i hladan odnos budili su određeni oprez. U sebi sam razmišljao: „Bolje da ga odvezem što pre, i to makar i bez plaćanja. Samo da vožnja prođe bez komplikacija.”
Tokom cele vožnje, situacija se nije menjala. On je ćutao, nije čak ni pogledao kroz prozor da prati kuda idemo. Njegov fokus je ostao isključivo na telefonu. Ponašao se kao da ne postoji ništa van tog malog svetlećeg ekrana koji je držao. Meni je ta tišina bila više nego glasna. Nisam navikao da prevozim ljude koji deluju toliko odsutno – kao da su u paralelnoj realnosti.
Kad smo konačno stigli na deo Konjarnika koji sam procenio kao potencijalnu destinaciju, lagano sam izgovorio: „Stigli smo.” Nadao sam se da će bar tada pokazati trunku angažmana. On je, ne prekidajući dopisivanje ili šta god da je radio na ekranu, samo klimnuo glavom i rekao: „U redu je.”
Bez ikakve dodatne interakcije, izvukao je novčanicu i pružio mi je. Zatim je, kao da me ni ne vidi, otvorio vrata, izašao i nastavio da hoda ulicom. I dalje je gledao u telefon dok je sporo i bez žurbe koračao, potpuno nesvestan okoline. Delovalo je kao da ide na nekom unutrašnjem autopilotu, bez svesti o realnom prostoru.
Tek kada sam ostao sam u vozilu, bacio sam pogled na novac. U ruci mi je ostavio 20 eura, što je otprilike tri puta više od iznosa koji je vožnja zapravo koštala. Cifra je bila znatno veća od očekivane. Pitanje koje mi se samo nametnulo bilo je – da li je greškom dao više, ili mu jednostavno nije bilo važno?
U meni su se u tom trenutku pomešali različiti osećaji:
-
iznenađenje zbog neočekivano velikodušne napojnice
-
zbunjenost zbog njegovog odsutnog ponašanja
-
blaga nelagodnost zbog cele situacije
Vožnja koja je u početku delovala kao nešto što bih želeo što pre da zaboravim, pretvorila se u priču koja mi se duboko urezala u pamćenje. I ne zbog novca – već zbog kontradiktornosti čoveka kog sam vozio. Njegova spoljašnja hladnoća i pasivnost bile su u potpunom neskladu sa nesebičnim gestom koji je ostavio za sobom.
Pitao sam se da li je to možda bio njegov način da se izvini zbog početne neprijatnosti? Ili je, pak, bio toliko mentalno odsutan da nije ni primetio koliki novac je ostavio? Možda je to bio rezultat unutrašnje borbe, stresa, loših vesti ili nekog emotivnog tereta koji je nosio. Možda mu je taj telefon bio jedini kontakt sa osobom do koje mu je stalo, ili se upravo odvijala neka situacija koju nije mogao da ignoriše.
U svakom slučaju, postalo mi je jasno da smo često okruženi ljudima koje nikada u potpunosti nećemo razumeti. Gledamo ih, susrećemo, prolazimo pored njih, ali vrlo retko znamo šta se stvarno odvija u njihovom umu.
Te večeri, posle vožnje, dugo sam razmišljao o tehnologiji i njenom uticaju na nas. O tome koliko lako možemo da se isključimo iz stvarnog sveta. O čoveku koji nije video ni mene, ni auto, ni put, ni kraj ulice. Njegov svet bio je zatvoren u staklenoj površini telefona.
Ipak, uprkos njegovoj potpunoj nezainteresovanosti za kontakt, ostavio mi je nešto više od novca. Ostavio mi je priču. Neobičan primer kako se u jednoj osobi mogu spojiti distanca i velikodušnost, tišina i govor tela, hladnoća i ljudskost. Taj čovek mi nikada nije rekao ni hvala, ni izvinjavam se, niti bilo šta drugo što bi sugerisalo zahvalnost – ali je ipak dao više nego što je morao.
Možemo izvući nekoliko zaključaka iz ovog iskustva:
-
Prvi utisak može biti pogrešan. Hladan, mrzovoljan čovek može u sebi nositi i nežnost i pažnju, čak i ako to ne pokazuje rečima.
-
Tehnologija nas sve više odvaja od neposredne realnosti. Postajemo svedoci sve većeg broja ljudi koji ne primećuju svet oko sebe jer su zaokupljeni ekranima.
-
Empatija se može izraziti na različite načine. Ponekad će to biti kroz reči, ali ponekad i kroz tihe gestove – kao što je napojnica bez pogleda i bez osmeha.
Na kraju, dok sam vozio dalje, još uvek sa mislima o tom čoveku, shvatio sam da nije važno koliko reči razmenimo s nekim. Ponekad, najtiše interakcije imaju najglasnije poruke.
