Smrt Josipa Broza Tita, dugogodišnjeg lidera Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i centralne figure Saveza komunista, predstavlja jedan od najznačajnijih trenutaka u savremenoj istoriji Balkana. Njegov odlazak, koji se dogodio 4. maja 1980. godine u Ljubljani, nije bio samo kraj jednog života, već i simbolički kraj političkog, društvenog i ideološkog poglavlja koje je oblikovalo čitavu jednu generaciju.
Tito nije bio samo predsednik države – on je bio personifikacija sistema, garant stabilnosti, i arhitekta jugoslovenskog identiteta. Njegova smrt je zato unela snažan osećaj praznine i neizvesnosti, jer se činilo da je zajedno s njim nestao i onaj oslonac koji je, bar prividno, održavao ravnotežu u višenacionalnoj i složenoj federaciji.
Bolest koja ga je odvela počela je da se manifestuje krajem decembra 1979. godine. Prvi ozbiljan znak bila je opstrukcija krvotoka u njegovoj levoj nozi, stanje koje je ozbiljno ugrozilo dotok krvi i zahtevalo hitnu medicinsku pažnju. U početku se verovalo da bi medikamentozna terapija mogla da stabilizuje situaciju. Josip Broz, poznat po tvrdoglavosti i nepoverenju prema hirurškim zahvatima, odbijao je operaciju sve dok nije postalo očigledno da drugačije neće ići.
Prvi veći zahvat – arterijski bajpas – izveden je 12. januara 1980. godine, ali rezultati su bili daleko ispod očekivanja. S obzirom na to da se stanje pogoršavalo, doneta je drastična odluka: 21. januara, samo devet dana kasnije, amputirana mu je leva noga. Iako je operacija na prvi pogled donela privremeno olakšanje, organizam tada već 87-godišnjeg predsednika bio je previše iscrpljen da bi se nosio sa posledicama.
U narednim nedeljama nastupile su brojne komplikacije. Prvo su se pojavili problemi s bubrezima, a zatim je došlo i do upale pluća, što je dodatno oslabljivalo njegov već krhki imuni sistem. Lekarski tim, sastavljen od vrhunskih stručnjaka iz Jugoslavije i inostranstva, odlučio je krajem februara da ga stavi u veštačku komu i priključi na respiratore, pokušavajući da mu omoguće da organizam sam izbori bitku. Nažalost, uprkos svim naporima, njegovi vitalni organi su počeli da otkazuju jedan za drugim, sve dok nije izdahnuo 4. maja u 15.05 časova.
Već za života, Tito je bio svestan sopstvene istorijske uloge i nije prepustio slučaju ni ono što će se dogoditi nakon njegove smrti. Tokom posete Sjedinjenim Američkim Državama, imao je priliku da vidi grobnicu Frenklina Delana Ruzvelta, i upravo ga je ta jednostavna, skromna forma duboko inspirisala. U skladu sa tim, izrazio je želju da i njegov večni dom bude bez pompe, bez monumentalnih obeležja, bez masivnih spomenika. Zamišljao je samo beli mermerni sarkofag, sa jednostavno urezanim imenom, nadimkom i godinama života.
Ova želja mu je ispunjena u Kući cveća, delu predsedničkog kompleksa u Beogradu, koja je nakon njegove smrti postala mesto sećanja, hodočašća i političke simbolike. Postavljena u vrtu, tik uz bivšu rezidenciju, grobnica je pretvorena u memorijalni centar, koji je i danas jedno od najposećenijih mesta tog tipa u regionu.
Nakon njegove smrti, počele su ubrzane pripreme za sahranu, koja je morala biti organizovana u izuzetno kratkom roku. Za svega tri dana izgrađena je betonska platforma od oko 200 kvadratnih metara, predviđena za smeštaj sarkofaga, mimohod posetilaca i tribine za visoke zvanice. Radovi su izvođeni bez prestanka, danonoćno, jer je ceremonija sahrane bila zakazana za 8. maj.
Među najvažnijim elementima sahrane bila je nadgrobna ploča, izrađena od aranđelovačkog mermera, težine devet tona. Međutim, zbog mogućih tehničkih i bezbednosnih rizika, odlučeno je da se tokom televizijskog prenosa koristi privremena, lakša verzija ploče, dok je konačna verzija postavljena naknadno, bez prisustva javnosti.
Sam čin sahrane bio je izuzetno dostojanstven, pažljivo režiran i izveden sa vojničkom preciznošću. Telo Josipa Broza, koje je iz Ljubljane stiglo nekoliko dana ranije, položeno je u sanduk obložen bakarnom maskom, a zatim spušteno u grobnicu, dodatno osigurano betonskom konstrukcijom. Tek nakon toga je postavljena teška mermerna ploča koja je zatvorila njegovo poslednje počivalište.
Postoji i zanimljiva anegdota, koju je javnost rado prenosila – da je Tito zapravo „dva puta sahranjen“: prvi put u spektakularnom državnom obredu, pred očima sveta, a drugi put neposredno i tiho, kada su postavljeni svi trajni elementi grobnice.
Sahrana Josipa Broza Tita smatra se jednom od najvećih političkih ceremonija u 20. veku. U Beograd su došli predstavnici iz više od 120 država, uključujući predsednike, kraljeve, premijere i druge visoke funkcionere. Ono što je ovu ceremoniju učinilo zaista izuzetnom jeste prisustvo lidera iz suprotstavljenih tabora – kako iz kapitalističkog Zapada, tako i iz komunističkog Istoka. U trenutku kada je svet bio duboko podeljen Hladnim ratom, Jugoslavija je, makar na jedan dan, uspela da okupi svet na jednom mestu. To je bila kulminacija politike nesvrstanosti, ideologije koju je Tito svesrdno gradio decenijama.
Završni čin, u kasnim večernjim satima 8. maja, prošao je u tišini. Bez kamera, bez govora, bez mase. Samo uski krug najbližih saradnika prisustvovao je postavljanju trajne ploče, čime je i simbolično spuštena zavesa na epohu Titove Jugoslavije.
Danas, Kuća cveća nije samo grobnica – to je prostor istorijskog pamćenja, mesto gde se prepliću emocije, ideologije i različiti pogledi na prošlost. Svake godine, hiljade posetilaca dolazi da se pokloni – neki iz poštovanja, drugi iz nostalgije, a treći iz puke radoznalosti. Pogledi na Titovu ličnost i dalje su podeljeni.
-
Za jedne, on je bio vizionar, državnik koji je sačuvao mir i održao Jugoslaviju stabilnom kroz burne decenije.
-
Za druge, autoritarni lider, koji je gušio političku opoziciju, ograničavao slobodu izražavanja i ostavio državu bez demokratske osnove za dalje funkcionisanje.
Ipak, ono što se ne može osporiti jeste da je njegova smrt označila kraj jedne ere. Jugoslavija se nikada nije u potpunosti oporavila od njegovog odlaska. Bez njega, federacija je izgubila centralnu figuru koja je, iako ponekad silom, uspevala da drži različite narode i republike zajedno. Već u godinama koje su usledile, počeli su da izbijaju unutrašnji konflikti, koji su kulminirali devedesetih godina raspadom države i nizom tragičnih ratova.
