Devedesete godine su u Bosni i Hercegovini obilježila ratna dešavanja što je ostavilo duboke ožiljke koji peku i danas dan. U zemlji gdje su sve vjere živjele zajedno, rat je podjelio porodice, prijatelje i komšije.
Priča o Ljubi i Hasanu je priča koja nadmašuje sve nacionalne, verske i političke razlike, pokazujući da pravo prijateljstvo ne poznaje granice. Ova dirljiva priča iz Bosne o dva komšije, Srbinu i Muslimanu, koja se razvila u najtežim vremenima, duboko podseća na to da ljudskost i solidarnost mogu prevazići čak i ratnu devastaciju.
Ljubo i Hasan su odrasli u istom selu, išli zajedno u školu, a kasnije su postavili svoje domove nedaleko jedan od drugog. Njihovo prijateljstvo bilo je simbol harmoničnog života, primer za sve nas da različite vere i nacije mogu živeti u slozi. Zajedno su provodili vreme, sedili na klupi ispred Hasanove kuće i razgovarali o životu, o deci, o svakodnevnim brigama. Iako su živeli u svetu koji je bio sve više podeljen, njihov odnos je bio dokaz da su ljubav i prijateljstvo mnogo jači od etničkih i verskih podela.
Međutim, rat je došao i sve je promenio. Ljubo, kao i mnogi drugi Srbi iz tog kraja, našao se u strahu i neizvesnosti. On je bio suočen sa pitanjem kuda da ide, kome da veruje, kako da zaštiti svoju porodicu. Tada je Hasan, njegov komšija i prijatelj, napravio ono što je prava prijateljstva i čin humanosti – otvorio mu vrata svoje kuće. “Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji,” rekao je Hasan, i ponudio da se Ljubo i njegova porodica sklone kod njega. Iako je Ljubo isprva bio oprezan, bojeći se da bi time mogao ugroziti svog prijatelja, uskoro je shvatio da nema izbora – rat je bio nemilosrdan.
Meseci su prolazili, a Ljubo i njegova porodica su delili krov sa Hasanovom porodicom. Iako je bilo teško, hrane je bilo malo, ali su delili sve što su imali. Djeca su se igrala zajedno, dok su oko njih padale granate. Noći su provodili u podrumu, slušajući detonacije, a danju su pomagali jedni drugima sa svakodnevnim poslovima. Hasan je često ostajao budan noću, pazeći da niko ne dođe u selo i pravi probleme, sve kako bi Ljubo i njegova porodica bili sigurni. To je bio pravi znak istinskog prijateljstva, nesebične pomoći i solidarnosti u najtežim vremenima.
Kada je rat počeo da jenjava, Ljubo je odlučio da sa porodicom preseli u Novi Sad, u nadi da će moći započeti novi život, daleko od straha i nesigurnosti. Dan rastanka sa Hasanom bio je emotivan. Obećali su jedno drugome da će se ponovo sresti, bez obzira na sve. Ljubo je, kroz suze, rekao: “Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene.” Hasan mu je uzvratio obećanjem da će se ponovo sresti, nadajući se da će njihovo prijateljstvo opstati, uprkos svim preprekama koje su im stajale na putu.
Život u Novom Sadu je polako dolazio u normalu. Ljubo je pronašao posao, deca su krenula u školu, ali srce mu je ostalo u Bosni, gde je svako sećanje na Hasana bilo duboko ukorenjeno. Međutim, ubrzo su stigle vesti koje su ga potpuno potresle. Saznao je da je Hasan poginuo nekoliko meseci nakon njihovog rastanka, pogođen zalutalim metkom dok je pomagao starijoj komšinici da donese drva. Ljubo nije mogao da veruje – čovek koji mu je spasio život, koji je rizikovao sve da ga zaštiti, nestao je na najbesmisleniji način. Ta vest ga je potpuno slomila, a praznina koju je osećao bila je neuporediva sa bilo čim što je doživeo pre toga.
- Decenijama kasnije, Ljubo i dalje živi u Novom Sadu, a njegova deca i unuci rastu u mirnom okruženju. Ipak, svake godine, na dan Hasanove smrti, Ljubo upali sveću i pomoli se za svog prijatelja, komšiju i brata, koji je bio više od prijatelja. “Da nije njega bilo, možda danas ne bih bio živ. On je pokazao šta znači biti čovek, i to ću prenositi svojoj deci i unucima dok sam živ,” često zna reći Ljubo.
Priča o Ljubi i Hasanu ostaje snažan podsetnik na to da ni u najmračnijim vremenima ljudskost ne mora nestati. Njihovo prijateljstvo nadmašilo je sve nacionalne, verske i političke razlike i postalo dokaz da pravo prijateljstvo prevazilazi sve prepreke. To nas podseća da ljubav i prijateljstvo nisu samo emocije, već i temelj ljudskih vrednosti koje nas čine ljudima u najtežim trenucima. Ova priča nas podseća na to da uvek postoje svetle tačke, čak i u najtežim vremenima, i da ljubav i prijateljstvo čine život vrednim življenja.
